Page 13 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 13

да све што у Проклетој авлији има гласа урла и виче свом сна-
          гом, у болесној нади да би, негде на врхунцу ове буке, све ово
          могло попрскати и распасти се, и свршити на неки начин, јед-
          ном заувек.
               У таквим часовима цела та Проклета авлија јечи и трешти
          као огромна дечја чегртаљка у џиновској руци, а људи у њој
          поигравају, грче се, сударају међу собом и бију о зидове као
          зрна у тој чегртаљци.
               Управник и  његови  људи  знају добро  то дејство  труле  и
          опасне југовине, избегавају сукобе колико год је могућно, јер
          и сами заражени и нервозни, чувају капију, појачавају страже
          и– чекају да југо престане. Они знају добро, из искуства, да би
          сваки покушај да се »успостави ред« био и опасан и немогућ,
          јер нит’ има кога да то изврши нити би ико послушао. А кад
          здрави северни ветрови заиста надвладају југо и кад се мало
          разведри,  сунце  огране  иваздух  прочисти,  хапшеници  се  у
          гомилама распу весело по дворишту, сунчају се и шале и сме-
          ју, као прездравели болесници или спашени бродоломници, а
          све што је било за она два-три луда дана предаје се лако забо-
          раву. Не може нико ничег да се сети, све и да хоће.
               Управник ове чудне и страшне установе је Латифага, зва-
          ни Карађоз. Тај надимак му је одавно постао право име и под
          тим именом је познат не само овде него и далеко изван зидова
          Проклете авлије. Он је и својим изгледом и свима својим осо-
          бинама њено оличење.
               Отац му је био наставник у некој војној школи; тих човек,
          љубитељ књиге и размишљања, оженио се већ у зрелим годи-
          нама и имао је свега једно дете, мушко. Дете је било живо и
          бистро, волело је књигу, али нарочито музику и сваку игру. До
          четрнаесте  године  дечак  је  добро  учио  и  изгледало  је  да  ће
          поћи очевим стопама, али тада је његова живост почела да се
          претвара у бес, а његова бистрина окренула наопаким путем.
          Дечак је брзо стао да се мења, чак и физички. Нагло се рас-
          крупњао и неприродно угојио. Његове умне, смеђе очи стале
          су да играју као на зејтину. Напустио је школу и почео да се
          дружи са кафанским свирачима и мађионичарима, са коцка-
                                          13
   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18