Page 12 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 12

на  даљина  мучи  их  исто  као  стварна.  Због  свега  тога  Авлија
          брзо а неосетно савије човека и потчини га себи, тако да стане
          да се губи. Заборавља оно што је било и све мање мисли на
          оно што ће бити, па мусе и прошлост и будућност слегну у јед-
          ну једину садашњицу, у необични и страшни живот Проклете
          авлије.
               А кад се деси да се небо наоблачи и стане да дува млак и
          нездрав јужни ветар, који доноси задах морске трулежи, град-
          ске  нечистоће  и  смрада  из  невидљивих  пристаништа,  онда
          живот у ћелијама и на дворишту постаје заиста неподношљив.
          Мучан  задах  не  долази  само  из  пристаништа  него  удара  из
          свих зграда и предмета; изгледа да сва земља коју је притисла
          Проклета авлија лагано трули и пушта неку воњу која човека
          трује,  да  му  залогај  гркне  и  живот  омрзне.  Хуји  ветар  и  као
          невидљива болест пада по свима. И мирни људи се усплахире
          и почињу у неразумљивој раздражености да се љутито крећу,
          тражећи  кавге.  Тешки  сами  себи,  хапшеници  изазивају  своје
          сапатнике или стражаре који су у тим данима и сами раздра-
          жљиви  и  кивни  на  све.  Живци  се  затежу  од  бола  или  нагло
          попуштају  у  опасним  праскањима  и  безумним  поступцима.
          Искрсавају  оштри,  безразложни  сукоби,  настају  и  за  саму
          Проклету  авлију  необични  испади.  И  док  једни  тако  бесне  и
          сукобљавају  се  са  сваким,  дотле  други,  старији  и  повучени
          људи, чуче сатима, одвојени, и објашњавају се са својим неви-
          дљивим противницима нечујним шапатом или само гримасама
          и слабим покретима руке и главе. Изгледају аветињски.
               У  тим  часовима  општег  узбуђења  лудило,  као  зараза  и
          хитар  пламен,  иде  од  собе  до  собе,  од  човека  до  човека,  и
          преноси се са људи на животиње и мртве ствари. Узнемире се
          и пси и мачке. Учестано и стреловито стану да ткају од зида до
          зида крупни пацови. Људи трескају вратима и лупају кашика-
          ма  у  лимене  судове.  Предмети  сами  испадају  из  руку.  На
          махове се све утиша од опште, болесне изнемоглости. А одмах
          затим у неким затвореним ћелијама, са првим мраком, наста-
          не таква општа вика да сва авлија трепти и одјекује. Њима се
          редовно придруже и друге ћелије својом виком. Тада изгледа
                                          12
   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17