Page 16 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 16

ношћу  често  користио.  Надзирао  је  лично  и  затворенике  и
          њихове чуваре. И познајући готовосваког од заточеника, њего-
          ву прошлост и његову садашњу кривицу, он је са доста права
          говорио  да  »зна  како  дише  Авлија«.  А  кад  појединца  и  није
          знао баш у главу, познавао је ону скитничку или преступничку
          душу у њему и у сваком тренутку могао је стати пред њега и
          наставити разговор о његовој или туђој кривици. А исто тако, и
          још боље, познавао је сваког чувара и његове добре и рђаве,
          јавне и скривене особине и склоности.
               Тако је бар сам говорио и тиме се увек хвалио. И тако је
          целог века остао у најужој вези са светом нереда и криминала,
          који је у младости заувек напустио, и у исто време изнад њега
          и далеко од њега, одељен својим положајем и својим густим
          баштама и за друге непрелазним железним оградама и врат-
          ницама.
               Од  самог  почетка  Карађоз  је  »радио  изнутра«.  По  том
          свом необичном начину рада он је био и много гори, тежи и
          опаснији, и у извесном смислу, понекад бољи и човечнији од
          ранијих управника. Од бескрајног и несхватљивог преплитања
          тих  супротности  састојао  се  његов  необични  однос  према
          Авлији  и  целом  оном  људству  које  је  као  спора,  мутна  река
          пролазило кроз њу. Ни најстарији и најлукавији гости Прокле-
          те авлије нису могли ухватити краја ни конца тој Карађозовој
          игри, која је била потпуно лична, пуна неочекиваних и смелих
          обрта и смицалица, врло често у противности са свим прави-
          лимаполицијског  рада  и  поступања  и  саопштим  друштвеним
          обичајима  и  навикама.  Већ  прве  године  он  је  стекао  свој
          надимак Карађоз. И заиста је та Авлија и  све што је са њом
          живело и што се у њој дешавало била велика позорница и ста-
          лна глума Карађозовог живота.
               Рано прегојен, космат и тамне пути, он је рано и остарео,
          бар на изглед. Али је његов изглед могао да превари човека.
          Са  свих  својих  сто  ока  тежине,  он  је,  кад  би  затребало,  био
          жив и брз као ласица, а његово тешко и млохаво тело развија-
          ло је у таквим тренуцима биковску снагу. Иза поспаног и као
          мртвог лица и склопљених очију крила се увек будна пажња и
                                          16
   11   12   13   14   15   16   17   18   19   20   21