Page 20 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– Пхи! Шта ти мислиш, докле ћеш овде да смрдиш? Као
да нема доста смрада и без тебе. Одмах да се губиш одавде,
јеси ли чуо? Купипрње и да те моје очи више не виде, јер ћу
наредити да те пребију као мачку.
У први мах скамењен од изненађења, човек одједном
прикупи снагу и само клисне из Авлије, остављајући оно сво-
јих ситница да се чувари и хапшеници отимају о њих.
У својој »игри« Карађоз је могао сате да проведе са
човеком оптуженим за неку крађу или утају, за силовање, теш-
ку повреду или убиство, да се бенави, да урла или шапуће, да
изиграва глупака или острвљеног крвника или човека од срца
и разумевања, све наизменице и све са истом искреношћу и
убедљивошћу. Понекад се рвао са таквим човеком или грлио,
био га или миловао, и једнако му се уносио у очи: »Признај,
јади те не знали! Признај, и спаси главу, јер видећеш да ћеш
крепати на мукама. Признај!«
А кад постигне циљ, извуче признање и добије податке о
саучесницима или о месту на ком је скривен украден новац,
он само отаре длан о длан, као човек који је најпосле свршио
прљав непријатан посао, збаци све те маске одједном као
излишне и предаје ствар редовном поступку. Али ни тада не
заборавља и не напушта онога који је признао, него му често
својим исказом помаже и олакшава.
Неразумљива је била та његова бесконачна и чудна игра,
али он, у ствари, као да није веровао никад никоме, не само
окривљеном ни сведоку него ни самом себи, и стога му је било
потребно признање као једина донекле стална тачка са које се
може у овом свету, у ком су сви криви и достојни осуде, одр-
жавати бар привид неке правде и какав-такав ред. И он је то
признање тражио, ловио, цедио га из човека са очајничким
напором, као да се бори за свој рођени живот и размршава
своје неразмршљиве рачуне са пороком и преступом и лукавс-
твом и нередом.
Та игра је изгледа у већини случајева излишна и несхва-
тљива и недостојна, толико је била замршена и извитоперена,
а у ствари је била добро и трезно срачуната и редовно пости-
20