Page 19 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком
писано да овде хлеб једе.
Мало-помало цео тај монолог, говорен у ходу, постаје
све бржи и живљи, док се не претвори у луђачку вику и псова-
ње свега што ова Авлија затвара и што живи изван ње. У гласу
му, испод све грубости и великог гнушања према свему, једва
чујно трепти нешто као сузан грч и жаљење што је све то тако.
А онај »невини« сад зна да може да седи још недељама а
да га Карађоз више не погледа.
Деси се да за коју недељу иза овог случаја дођу у групи
угледни рођаци неког богатог младића који је ухваћен заједно
са својим рђавим друштвом, да моле Карађоза да га пустијер
је невин. Он се одједном сав измени, као да се нечег присетио,
замисли се и уозбиљи, оба ока за тренутак склопи, тако да му
се лице одужи и измени израз, нагне се учтиво ка молиоцима,
утањи глас.
– Јесте ли ви рекли онима који су га ухапсили да је
невин?
– Јесмо, дакако да смо рекли, али...
– Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер
баш сад хватају невине а пуштају криве. Такав је нов ред. Али
кад сте ви сами пред властима изјавили да није ништа крив,
мораће да остане овде.
Људи гледају, збуњени, у његову смирену маску, очекују-
ћи да се Карађоз насмеје и окрене ствар на шалу. И сами се
помало смешкају. Али он остаје неумољив озбиљан, хладан и
учтив. И тако их отпреми. А они још дуго не могу да се прибе-
ру. Причају ствар међу пријатељима, иду па се жале утицајним
познаницима, који слежу раменима и одмахују руком, као
људи који тврдоглаво верују да у Карађозу седи и из њега
говори сам ђаво, и то не један.
Али Карађоз ће можда већ сутрадан, прелазећи авлију,
пресрести оног првог »невиног« и одједном наставити разго-
вор од пре три недеље. Прићи ће му нагло, унети му се у лице
гледајући као да ће га прождрети.

19