Page 21 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

завала свој циљ. У њој није било понављања ни рутине, била је
увек нова и расла сама из себе, тако да је збуњивала и најис-
кусније, окореле и честе госте Проклете авлије. Понекад је
постојала неразумљива и онима који већ годинама раде са
Карађозом. О њој су ишле приче по Стамболу, толико су њего-
ви поступци изгледали понекад нечовечни и сулуди, а понекад
опет неурачунљиво благи и пуни сажаљења и обазривости.
Због свега тога жалбе на Карађоза биле су честе и разно-
врсне; чак се постављало питање његовог смењивања; везири
су на Дивану расправљали о њему, и не једном. А на крају, све
је ипак остајало по старом. Сви су знали да је Карађоз управ-
ник на своју руку, чудан и самовољан, али су исто тако знали
да није лако наћи човека који би се тако дан и ноћ носио
сацелим једним светом лопова, скитница и дегенерика сваке
врсте и држао их у својој Авлији у каквом-таквом запту и реду.
И Карађоз је остајао и даље на свом месту, да управља Про-
клетом авлијом на свој начин.
Цео свет је налазио да је то најприродније решење. Цео
свет, рачунајући ту и свет из Проклете авлије. Ту је Карађоз
одувек био стални предмет разговора, оговарања, подсмеха,
псовања, мржње, некад и физичких нападања. (Опсовати сва-
ком приликом Карађозу ћерку, то је устаљени давнашњи оби-
чај у Авлији.) Сви они, омађијани, прате и тумаче сваки Кара-
ђозов корак и поглед, сваку реч; стрепе од њега, избегавају га
кад могу и колико год могу. Али ти исти људи говоре о њему са
непризнаваним дивљењем и препричавају његове подвиге. Сви
су они навикли на Карађоза, сродили се на свој начин са њим.
Грде га, али као што се грди вољени живот и клета судбина. Он
је део њиховог проклетства. У сталној стрепњи и мржњи, они
су постали једно с њим и тешко им је било замислити живот
без њега. И кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој
управник, онда је још најбољи овај и овакав. Његов начин
рада чудовишан је и понекад за поједине старешине, али у
том начину постоји увек могућност изненађења, у рђавом али
и у повољном смислу, као нека врста вечите лутрије и сталне
неизвесности за хапшеника. Од тога им све, па и сам Карађоз,
21