Page 17 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 17
ђаволски немирна и довитљива мисао. На том лицу тамно-
маслинасте боје није никад нико видео осмех, ни онда кад би
се цело Карађозово тело тресло од тешког унутрашњег смеха.
То лице је могло да се стеже и растеже, мења и преображава,
од израза крајњег гнушања и страшне претње до дубоког
разумевања и искреног саучешча. Игра очију у том лицу била
је једна од великих Карађозових вештина. Лево око било је
редовно готово потпуно затворено, али се између састављених
трепавица осећао пажљив и као сечиво оштар поглед. А десно
око било је широм отворено, крупно. Оно је живело само за
себе и кретало се као неки рефлектор; могло је да изађе до
невероватне мере из своје дупље и да се исто тако повуче у
њу. Оно је нападало, изазивало, збуњивало жртву, прикивало
је у месту и продирало у најскровитије кутове њених мисли,
нада и планова. Од тога је цело лице, наказно разроко, доби-
вало час страшан час смешан изглед гротескне маске.
У својим разговорима о Карађозу хапшеници су, претре-
сајући сваку појединост на њему, говорили нарочито много и
често о тим његовим очима. Једни су тврдили да не види ништа
на лево око, други опет да баш на оно десно, исколачено, не
види. И за двадесет година се никад нису могли сложити у
томе, али су увек и сви стрепели од погледа тих његових очију
и избегавали га, ако је икако могуће било.
Ничег од тешког достојанства османлијског високог
чиновника није било на Карађозу ни у његовом говору и кре-
тању. У сваком поједином случају, са сваким осумњиченим
лицем он је играо нарочиту игру, без стида и обзира, без пош-
товања другог човека и себе сама. Радио је увек неочекивано,
као по неком надахнућу. Упадао је у разно доба дана и ноћи и
прилазио појединцу или читавој групи хапсеника.
– Пхи, пхи, пхи, пхиии!
Изговарао је те своје слогове у различитим висинама и
интонацијама, сваки пут друкчије, а увек тако као да се чуди и
гнуша и над тим човеком и над самим собом и над »ствари«
која је међу њима.
17