Page 17 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 17

ђаволски  немирна  и  довитљива  мисао.  На  том  лицу  тамно-
          маслинасте боје није никад нико видео осмех, ни онда кад би
          се цело Карађозово тело тресло од тешког унутрашњег смеха.
          То лице је могло да се стеже и растеже, мења и преображава,
          од  израза  крајњег  гнушања  и  страшне  претње  до  дубоког
          разумевања и искреног саучешча. Игра очију у том лицу била
          је  једна  од  великих  Карађозових  вештина.  Лево  око  било  је
          редовно готово потпуно затворено, али се између састављених
          трепавица осећао пажљив и као сечиво оштар поглед. А десно
          око било је широм отворено, крупно. Оно је живело само за
          себе и кретало се као  неки  рефлектор;  могло  је да  изађе  до
          невероватне мере  из своје  дупље и да се  исто  тако повуче у
          њу. Оно је нападало, изазивало, збуњивало жртву, прикивало
          је  у  месту  и  продирало  у  најскровитије  кутове  њених  мисли,
          нада и планова. Од тога је цело лице, наказно разроко, доби-
          вало час страшан час смешан изглед гротескне маске.
               У својим разговорима о Карађозу хапшеници су, претре-
          сајући сваку појединост на њему, говорили нарочито много и
          често о тим његовим очима. Једни су тврдили да не види ништа
          на лево око, други опет да баш на оно десно, исколачено, не
          види.  И  за  двадесет  година  се  никад  нису  могли  сложити  у
          томе, али су увек и сви стрепели од погледа тих његових очију
          и избегавали га, ако је икако могуће било.
               Ничег  од  тешког  достојанства  османлијског  високог
          чиновника није било на Карађозу ни у његовом говору и кре-
          тању.  У  сваком  поједином  случају,  са  сваким  осумњиченим
          лицем он је играо нарочиту игру, без стида и обзира, без пош-
          товања другог човека и себе сама. Радио је увек неочекивано,
          као по неком надахнућу. Упадао је у разно доба дана и ноћи и
          прилазио појединцу или читавој групи хапсеника.
               – Пхи, пхи, пхи, пхиии!
               Изговарао  је  те  своје  слогове  у  различитим  висинама  и
          интонацијама, сваки пут друкчије, а увек тако као да се чуди и
          гнуша и над тим човеком и над самим собом и над »ствари«
          која је међу њима.

                                          17
   12   13   14   15   16   17   18   19   20   21   22