Page 112 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 112
ružne; a zatim na glupe i dosadne ili pametne i zanimljive; kao zreli ljudi, na poštene i one
koji to po našem mišljenju nisu; a u starosti, samo na stare i mlade, na zdrave i bolesne.
(Naravno, kao sve simetrično izgrađene misli, ili bolje: dosetke, i ova je samo delimično
tačna, a vama ostavljam da ocenite koji je deo tačan, koji ne.)
*
Uvek kriv i svima dužan. Celog života me prati to mučno osećanje i nagoni me na ustupke
i navodi na postupke koji samo proširuju broj mojih krivica i uvećavaju moje dugove.
*
Natpis na grobu. Živeći u vašem svetu, ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled
mirna, sigurna, manje-više srećna čoveka. Ali znajte da sam u sebi bivao često, i za duže
vreme, tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima
osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg, da ponekad nisam znao ne samo šta ću sa
sobom i svojim životom i vremenom, ni gde da krenem ni na što da stanem, nego ni kuda
da gledam, kako da mislim ni šta da kažem. Ništa.
*
U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud
spolja, od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje
bi same mogle rešavati ta pitanja, ili doprineti njihovom rešenju.
Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmerno više nego i u jednoj drugoj evropskoj
zemlji, i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da
jesu.
*
Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika, čoveka kome je
učinjeno krivo, koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. On se sviđa
sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju, i odriče, ako treba, mnogo mnogo
čega.
*
Takvi duhovi teško podnose postojanje onog što ljudi nazivaju - činjenica. Oni je silom
okolnosti prihvataju, ali nastoje na sve moguće načine da poreknu, prevaziđu ili zaobiđu
to što stoji pred nama, izdvojeno, golo i tvrdo, i ne može se ni promeniti ni opozvati, a
zove se - činjenica. I zaista, kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji
u tebi ni oko tebe, nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju, u
stvari: bez kraja i rešenja.
To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi.
*
Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu.
(Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice
