Page 131 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Kako se dolazi do ideje za pripovetku i, zatim, do pojedinosti za njenu izradu? Teško.
Teško i toliko zaobilazno i sporo da gotovo uvek izgleda kao da smo je našli slučajno. Jer
ono što saznate raspitujući, na neki način neposredno tražeći i cedeći iz ljudi, obično
nema velike vrednosti. Ono što je osnovno i najvrednije gotovo uvek je čuveno uzgred i
„slučajno“. A posle, za pojedinosti može čovek i da se raspituje. Razume se da taj „slučaj“
nije uvek tako slučajan kao što nama može da izgleda.

*

Naša sklonost ka razmišljanju od male je koristi pri književnom stvaranju, ako ostanemo
pri njoj. Treba poći od ljudi, ljudskih likova i doživljaja, a opisujući njih sve će naše misli
naći svoje mesto, čak i one kojih dotle nismo bili ni svesni, i koje nam se tek pri pisanju i
opisivanju javljaju.

*

Književnik N. N. voli celo čovečanstvo, željan je čovekova prisustva i nikad ne može tu
želju potpuno da zadovolji, jer mu njegovo književno zanimanje i njegova velika osetljivost
ne daju da se mnogo upušta s ljudima i bavi njihovim beskrajnim i svakojakim brigama i
poslovima. Ali želja za bliskošću sa ljudima nikad ga ne napušta. On bi najviše voleo da
celo čovečanstvo može nekako da se okupi oko njegovog pisaćeg stola, da svi ti
bezbrojni ljudi posedaju bez buke i gurnjave, da se drže mirno i pristojno, da govore tiho i
učtivo o stvarima koje ne bi remetile njegov mir, ili još bolje, da ćute i da slušaju kako im
49
on priča o ljudima, o svojoj ljubavi za čoveka

*

Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste.

*

Urednik jednog lista uputio je nekim ljudima sledeće pitanje: „Šta biste najviše voleli da
znate?“ Pitao je i mene. Nisam odgovorio, ali sam tom prilikom mislio da bih mogao
odgovoriti sledeće: „Svakako, želeo bih da više znam i da povremeno mogu da proverim
ono što mislim da znam. Ali odmah moram da dodam da u poslu koji ja radim znati nije
u
toliko važno koliko moći, imati, hteti i smeti.

*

Pišeš dvadeset-trideset godina, posmatraš oko sebe i kopkaš u sebi, nižeš lica i prizore,
izvodiš zaključke, stvaraš sudove, i - sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. Tako dug niz
godina radiš prividno sa lakoćom, sve brže, smelije i savršenije. A onda, malo-pomalo,
najpre neprimetno i neosetno pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvoga pisanja. Još
neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reči i dosetke, ili cediš poslednje kapi svoje
„stvaralačke moći“, a onda prestaje i to. Ali tada, upravo tada, kad ne umeš ni sam sebi
ništa da kažeš ni objasniš, pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da
potvrdiš ono što si pisao, da i ti lično sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si
njih provodio, da živih, patiš i likuješ onako kao oni, po tvojoj volji, pred celim svetom
moraju da žive, pate ili likuju, i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao.