Page 132 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 132
*
Na području umetnosti čovek treba da je kao mornar na moru, nerazdvojno vezan za nju,
ali vrlo uzdržljiv u sudovima i predviđanjima. Pitajte mornara na brodu kakvo će sutra biti
vreme, pa ćete videti kako skromno, ne stideći se svoga neznanja, odgovara sa
oklevanjem i velikom uzdržljivošću. I time ne gubi ništa u našim očima. Naprotiv, vi vidite
kako je veliko njegovo poštovanje stihije sa kojom se rve i nosi, i kako su njegovi odgovori
nadahnuti i tim poštovanjem i osećanjem ličnog dostojanstva. On se izražava oprezno i
neodređeno, ne pravi se većim i pametnijim, da ne bi ispao manji i luđi nego što je. Toj
mudroj skromnosti i istinskoj sigurnosti treba se učiti od pomoraca.
*
Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i „očekujemo“ od umetnika i
javnog radnika uopšte, ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili. Hoćemo
prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja; i to svaki od nas hoće, a
mi smo sami među sobom vrlo različiti po mišljenjima i ukusima. Hteli bismo da je vredan i
savestan u radu, da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego gotovo ni ljudskih
potreba, da se ne odmara, da ne boluje, da ne uživa, maltene da i ne živi. Želimo da je
snažan i životan, raznolik, uvek nov i neobičan a nepokolebljivo dosledan sebi, što u stvari
znači: veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. Stidimo se i ogorčavamo zbog
njegovih ljudskih potreba i navika, koje svi imamo u manjoj ili većoj meri, u jednom ili
drugom obliku. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo, iskren kao dete, tvrd kao stena,
i osetljiv kao list jasike; a nadasve - da bude plodan, sa pravilnošću godišnjih doba, da ti
plodovi budu bogati i da uvek i kakvoćom i količinom odgovaraju našim očekivanjima. Čim
nastupi i najmanji zastoj ili „pad kvaliteta“, mi se zabrinemo i, razočarani i ozlojeđeni, svu
krivicu tražimo jedino kod „našeg“ umetnika, kao da jedino sa te strane i može da dođe.
Tome treba dodati da mi od tog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo, kao nešto što se
samo po sebi razume, da se ne tuđi od nas, da je često u našem društvu, da učestvuje u
svim našim razgovorima i poslovima, veseljima i brigama, da se pri tom ne odvaja i ne
razlikuje ni u čemu od nas i naših drugova, i da ni rečju ni ponašanjem ni izrazom lica ne
pokazuje ništa od svojih stvaralačkih briga i muka.
Pod tim uslovima mi smo, u načelu, spremni da mu progledamo kroz prste male
rasejanosti, nastranosti i povremena kratka bežanja iz naše sredine, a da plodove
njegovog rada primamo kao produkte naše stvarnosti, da ih kao takve priznajemo i
umereno hvalimo. A posle njegove smrti, govoreći sa uzvišenja na ivici njegovog groba,
dok on leži u zakovanom sanduku niže naših nogu, mi smo spremni da ih proglasimo
remek-delima koja kao takva treba da unesemo u riznicu naše kulture i
ostavimo našim potomcima, kao bogato nasleđe njihovih velikih predaka.
*
I književnost i nauka mnogo se bave načetim ili poročnim ljudima, manijacima,
prestupnicima, uopšte izuzetnim i društveno štetnim stvorenjima. Proučavanje takvih
subjekata i njihovih pobuda i postupaka može da nas ispuni pesimizmom i sumnjom u
mogućnost svakog istinskog uspona i prave sreće čovekove.
Normalnim, ispravnim i društvenokorisnim ljudima obraća se mnogo ređe pažnja, jer oni
ne izazivaju ljubopitstvo, ne remete rad društvene mašine, nego ga, naprotiv, pomažu. A
