Page 167 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 167

Takav je život. Dok ga živimo i uživamo, ne vidimo ga; beži ispod našeg pera. Kad ga
       želimo ili žalimo, mi ga vidimo jasno, ali ni tada ne možemo posve verno i čisto da ga
       opišemo, jer se u naše delo stalno uvlače naša želja ili naše žaljenje, i kvare sliku.


                                                            *


       U Egiptu sam video staru gospodsku kuću. Bila je pusta i zapuštena, ali sve je u njoj
       govorilo o ljubavi prema životu, o divnom smislu za viši, ljudskiji red onih koji su ovo
       podigli i ovde nekad živeli. Neka snažna a skromna velelepnost! - U jednom malom
       dvorištu, ispod prastare, krive i natrule smokve, još je stajao oluk od mermera kojim je
       nekad proticala voda - dragocena tečnost! - namenjena pticama iz okolnih bašta.


                                                            *


       Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika, ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i
       naroda. Pročitao sam ih možda na stotine. Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u
       pravu, da su, i da su uvek bili bolji, plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. Ne sećam se
       izuzetka u tom pogledu. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno, a kod drugih
       prećutno, ili je maskirano načelnim razlozima. To je razumljivo. Oni koji nisu takvi, ti ne
       pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. Pitam se samo, dok ovo pišem, da li moje
       zabeleške u ovoj „zelenoj“ knjizi, i u drugim, nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim
       ciljem.


                                                            *


       Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i
       zagledao prolaznicima u lice i odelo, samo da me nije stid. Žena koja prođe brzo i
       nepovratno pored mene i svojim licem privuče moju pažnju, pričinjava mi stvaran bol, kao
       da je nešto moje izgubljeno ili oteto. Moram da se okrenem za njom, iako mi je to zazorno
       i neprijatno, da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi.


                                                            *


       Nisu aveti vukodlaci, vilenjaci ni bele utvare, noću, na raskrsnicama i pored grobalja, što
       se priviđaju pijanim seljacima ili malokrvnim babama, i plaše ih mrtvačkim likom i
       fosfornim očima. Ne, nego aveti su živi ljudi pored kojih vek provodim, kad ih zahvati
       zavitlani i poludeli točak naše fantazije i načini od njih tajne i čudovišta koja nam razaraju
       san, truju misli i kidaju dah. Jednom fantastičnom permutacijom poznatih i do maločas
       bliskih lica i odnosa stvara se užasan mozaik, od kojeg se krv ledi i pogled koči munjevito
       i trenutno. Opuštenih ruku, podsečenih kolena, smućene misli, čovek tada želi samo još
       smrt, kao neizvestan ali jedini izlaz.

                                                            *


       On nije nikad vodio dnevnik. Ni kao mlad čovek. On je osećao naročitu, duboku i gotovo
       sujevernu odvratnost prema tom poslu. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo
       zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. Strahom ga je
       ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste, da su sva
       vrata zatvorena, da je sve jednom zauvek nazvano jednim imenom.

                                                            *
   162   163   164   165   166   167   168   169   170   171   172