Page 168 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 168
Arhitektura toga austrijskog Sarajeva iz koje bije žalost i praznina. Pilastri sa betonskim
divovima koji se lažno i izveštačeno savijaju i grče pod teretom balkona koje samo
prividno nose. Plitki pseudorenesansni balkoni na kojima raste malokrvni ASPARAGUS, ali
na kojima nikad niko ne sedi. Uski i mračni „haustori“ koji vas dočekuju zadahom memle i
mirisima tanke kuhinje i pomija.
*
Uvek sam sa bolom i nelagodnošću stajao pred zgradama podizanim u vreme kad ljudi
nisu još poznavali luka ni svoda u građevinarstvu.
*
Jedna velika građevina, koja je i dugovečna i korisna i lepa, uvek je po svom postanku i
svojoj sudbini, u stvari, jedna složena i tajna drama u kojoj se u nerazmrsivom klupku
ukrštavaju ljudske mnogostruke želje i potrebe, nepredvidljiva igra događaja, i čovekov
san o lepoti. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi, nego
ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi; ona utiče na razvitak naraštaja,
slično kao vazduh, zemlja, piće i hrana. Jer, sve što je u našem životu od dubljeg značaja
igra izvesnu ulogu, a trajnije je i jače od njega, utka se, s vremenom, u život i ostavi u
njemu svoju crtu i svoju boju, manje ili više vidnu i jaku, ali osobenu i neprolaznu. Ni u
kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i
društvo, isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv
sticaj materijalnih potreba i okolnosti. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona
nalazi, postoji prisna i nevidljiva veza, jedna složena i nejasna ali stalna razmena
međusobnih uticaja. Narod, preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i
priliku svojih najdubljih, često nesvesnih težnja i osobina, a te građevine polagano i stalno
utiču na karakter i navike naroda, u toku stoleća. Jer nema slučajnih građevina, izdvojenih
iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih
oblika u arhitekturi. Slučaj postoji, ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih
zakonitosti. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo, manje značajno, i prolazno
na čoveku, a ta zakonitost onoga što je osnovno, bitno i večno u njegovim težnjama i
ostvarenjima.
(Zabeleška iz vremena kada je pisana
„Na Drini ćuprija“.)
*
HOMO BALCANICUS. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci, u poeziji ili u filmu, i kod
većine zapažam isto prokletstvo.
Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum
samoodricanja, neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam
zaboraviti svoju ličnost i svoje lične interese. To je samo trenutno i prolazno, jedan akt
volje pri kojem samo prividno gubimo. Ali ti ljudi nisu sposobni ni za to. Zbog toga, što god
svojim darom, veštinom i znanjem stvore, to ne može da se održi kao umetnost ili nauka,
jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno, golo, gladno i nezajažljivo JA.
*
