Page 165 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 165
izgovorene ni napisane, ni štampane; od njih je valjda i sačinjeno ćutanje u kome se na
kraju svi gubimo.
*
Ovih dana sam mnogo čitao i mnogo razgovarao sa ljudima - više nego što je zdravo i
dobro za mene - a nauk koji se može izvući iz svega toga uvek je isti:
Iznutra treba rasti, ćutke i neprimetno napredovati, i u pravi čas se zaustaviti. Sve drugo
znači: sam sebi plesti zamku, spremati svoj sopstveni pad.
*
U književnosti svih zemalja, usmenoj ili pismenoj, na svima jezicima sveta, kroz vekove,
postoje mnoge istorije, priče i pesme u kojima se ljudi žale na robovanje, nasilje,
siromaštvo, glad i oskudicu, a ima i takvih u kojima, kao u želji za kompenzacijom, čovek
mašta o miru, slobodi, pravdi, redu i izobilju. Svuda takvih priča i pesama ima, ali kad god
ih ljudi čitaju, slušaju, ili razmišljaju o njima, svakom od njih izgleda kao da nigde nisu bile
ni mogle biti tako opravdane, stvarne, ni tako ubedljivo izražene kao u zemlji u kojoj se on
rodio i na jeziku kojim on govori i piše.
Kod pesnika i književnika, a valjda i kod umetnika uopšte, postoji često teška i kobna
profesionalna deformacija. Ona se sastoji u tome da se između umetnika i stvarnog
života, onog koji smatramo i nazivamo stvarnim, slažu s vremenom napori, želje, iluzije,
nesporazumi i bojazni, uspesi i neuspesi, dok se od njih ne stvori neprelazan i neprobojan
zid.
Negde pored toga zida presvisne i umre „istaknuti umetnik“ zbog gubitka dodira sa tom
stvarnošću koja mu je tu, na dohvat ruke, ali od koje ga je priroda njegovog rada odvojila
potpuno i zauvek.
I sve ovo nije neka romantičarska jadikovka, nego živa i sušta istina.
*
Volim da čitam aforizme, ali mi se nekoliko puta desilo da na ivicama takvih tekstova
zapišem nešto kao aforizam, na primer „Aforizam - kratak spoj“, ili „Pisac aforizama -
potencijalni palikuća“, ili: „Aforizam, isto kao da kažete kratak spoj, to jest: nesmotren
pokret - zaslepljujući blesak - večita tama“.
*
Uz pomoć jake koncentracije, bogatog iskustva i budne pažnje, on ostvaruje svoj prozni
izraz u kome nema praznine ni reči-ćoraka, a stilske opširnosti, ukoliko ih ima, služe kao
korisna i neophodna „ambalaža“ za reči bogate smislom. (Čitajući Tomasa Mana.)
*
Razgovor sa jednim pokojnikom. - U stvari to ne postoji, jer sa pokojnikom se ne može
razgovrati. To je istina. Ali, na kraju, zar se piše samo o onom što postoji. Kad bi tako bilo,
