Page 163 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Često se govori o tom koliko je složen, kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. O tome
se govori i piše, ali nikad se to, čini mi se, dovoljno ne zna i ne uviđa. Taj rad je takav da
redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri privremeno i prividno, zakida i
krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. Umetniku je
potrebno naše poverenje, često naša pomoć „na poček“. Ali svojim delom, ako mu pođe
za rukom da ga ostvari, on to vraća životu, i to sa obilnim kamatama. A ceo proces toga
kreditiranja, plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i
knjigovodstva.

*

Radeći na jednoj malo pripoveci, došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i
cela, ali neodgonetnuta; rad na njoj ima neke sličnosti sa „ukrštenim rečima“. Pisac otkriva
pojedina mesta, preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji,
srećniji trenutak, ali se stalno vraća na njih. Najposle, kad su dve trećine mesta
dešifrovane, rad postaje sve lakši, nejasna mesta se otkrivaju sama. Tako dođemo do
trenutka kad se cela priča sklopi i dobija svoj pun smisao.

*

Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti, ja se
najpre obradujem sujetnom radošću, a posle se zamislim i uplašim i, na kraju, postidim
pred sobom. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao „da je to sasvim različito:
znati o nekom poslu lijepo govoriti, i znati ga dobro i pametno raditi.“

*

I u onom što sam čitao i, inače, u svojim maštanjima, ja sam uvek nailazio na ideju o
bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. Čas je to bio davno
sanjani „mirni i rosni brežuljak“ koji Koran obećava svojim vernicima, čas „quest’ermo
colle...“ iz Leopardijevih snova i stihova. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivao negde u
daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva, gde se to najmanje moglo očekivati. Tu sam
nalazio i ja svoj brežuljak, i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu
dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio, a koju će opet izgubiti, da bi je mogao ponovo
tražiti.

*

Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo, ne znači ništa, ako on o njoj ne može
55
odmah nešto kazati. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao.

*

Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu, ili da me sad
neki milosrdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.

*