Page 191 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Deset božjih zapovedi. Majka izgovara reč po reč, a sin zlovoljno i sanjivo ponavlja za
njom. „Ne ubij! Ne ukradi!“ - to ide još nekako, ali kad dođe: „Ne poželi žene bližnjega
svoga!“, dečak viče ogorčeno, plačevnim glasom: „Ne treba mi žena! Neću! Ne treba mi!“

*

Navršava petnaestu godinu, ali je razvijena i snažna, očiju krupnih i modrocrnih kao trnina
i uvek vlažnih i nasmejanih. Usta divno nepravilna, radosno napućena i teška, tako da
sporo i nepotpuno moduliraju glasove. Gornja i donja usna gotovo jednake po obliku i
veličini; te njene još malko blede usne nisu gotovo nikad sastavljene, jer tek što jedna
drugu dotakne, osmejak ih razdvaja i između njih se pokazuju beli snažni zubi; te usne se
neprestano suše i ona ih često vlaži grizući ih sjajnim zubima ili prelazeći preko njih
jezikom, koji je širok i jak kao crven mesnat tučak među laticama čudnog tropskog cveta.

Pozdravila nas je. Upravo, ona je pozdravila staricu koja je sedela iza mene, ali njen
pozdrav je pao najpre po meni, pa tek onda po onome kome je bio namenjen. Njen
pozdrav je odavao vedrinu i nevinu zbunjenost. Previla se u samom pasu, poklonom
zbunljivog, malo nespretnog i dobro vaspitanog dečaka. U toj lakoj, dragocenoj
nasmejanoj zbunjenosti bila je sva nenačeta radost koju ona, i ne sluteći, pruža svakom
ko je vidi.

*

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj
strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva
od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.

*

Ona peva. Celo telo nepomično, lice mirno, oči oborene; glas je ujednačen i zaobljen.
Izgleda da peva tuđim glasom pesmu tuđe ljubavi i radosti. Ali na kraju pesme, kada se
glas zamagli malo pre nego što će se sasvim prekinuti, tu se odaje: i tu se vidi da peva sa
skrivenom unutarnjom slašću, o kojoj ni njen izgled ni njen glas ne kazuju ništa.

*

U snu. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se, posle dužeg kolebanja između života i smrti,
sa krova nekog oblakodera. Padao sam, i padajući još uvek sam mogao da pratim i
nazirem svoju misao. Mislio sam: žao mi je što ovaj trenutak neću nikad moći u sećanju
ponovo doživeti. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao
nepovoljno i neprijatno. Ali sam u tom žalio i sve ostalo.

*

Taj čovek boluje od srčane mane, i tako je uplašen i u svakom trenutku svestan svoje
mane da hoda kao senka i govori kao bolesnik. Izraz lica mu je napregnut a odsutan, kao
kod čoveka koji prinese uhu sat i osluškuje da li radi; samo što to kod čoveka sa satom
traje trenutak-dva, a kod njega je to stalan izraz.

*