Page 259 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 259

*


       Ah, biti botaničar! (Kad čovek već mora nešto da bude.) Ili, možda još bolje, utrošiti život
       na jednu jedinu granu botanike, nekoliko vrsta biljaka svega. I ništa više.


       Možda bismo se time približili onoj zaista čudnoj želji koja je izražena u stihovima malo
       poznatog dalmatinskog pesnika:

                                              Zač ne učini narav ljudi


                                             Kako stabla da se plode?


                                                            *

       Iza rešetke u ispovedaonici fratar je govorio svome grešniku:


       - Nemoj misliti da paklu treba mnogo vremena, da je to kao neki sud, pa ti šalje pozivku,
       pa te saslušava, pa ispituje svjedoke, pa određuje dan rasprave. Ne, to ide kao munja.
       Zaoglavi te đavo, sam ne znaš kako ni kada. Ništa su naše sekunde, nit ovaj naš
       zemaljski sat ima mjere kojom bi se mogla mjeriti brzina kojom čovjek prelazi iz stanja
       božije milosti u stanje smrtnog grijeha i oblast vječnog paklenskog prokletstva. Eto, kad
       zakoračiš lijevom nogom, ti si još u milosti, a dok spustiš tu nogu i digneš desnu za drugi
       korak, ti možeš izgubiti milost božiju, i već si u paklu vječnom. Ama, ni toliko đavolu ne
       treba!

                                                            *


       Jedan od onih mirnih i ćutljivih ljudi koji, gledajući hladnokrvno svet oko sebe, sve
       shvataju brzo i tačno, ali koji to što vide ne umeju da saopšte drugima, i ne pomišljaju na
       to, niti pak sami znaju šta da učine sa svojim saznanjima.


                                                            *

       Čovek koji je navršio devedeset prvu godinu života priča mirno i sa lakom zbunjenošću.
       Kad pogledam, kaže, oko sebe, ne vidim nikog od moga naraštaja. To nas starce odbija
       od života i sveta živih. A vršnjaci koji su odavno pomrli vuku nas neosetno ali stalno pod
       zemlju. Dešava mi se da u snu vidim nekog veselog druga iz mladosti koji je odavno
       umro, iako je bio mlađi od mene. Prilazi mi sporo, sa podrugljivim osmehom na licu, i pita
       me: „A ti se baš zalepio za zemljinu koru kao taksena marka za hartiju. A?“ Drugi opet
       samo prolaze i gledaju me ćutke.


                                                            *

       Ne znam da li se ovo isto dešava i drugim ljudima. U svakoj mojoj želji, i onoj
       najnesebičnijoj, krije se negde na nevidljivom dnu težnja za slavom ili uživanjem, pa čak i
       u mojoj želji da ostanem zauvek nepoznat ili da se odrečem svakog uživanja.


                                                            *


       Poslednji dan decembra meseca. Vraćam se u primorski predeo koji sam napustio jednog
       raskošnog septembarskog jutra. Sve je izmenjeno. Teški tamni oblaci umesto modrog
   254   255   256   257   258   259   260   261   262   263   264