Page 258 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 258

prerijama i prostranim tihim okeanima sna, i bude ga protivno zdravom smislu i prirodnom
       nagonu čovekovom.


       Sva je nezgoda u tome što je samo ovaj drugi stvarni čovek, a onaj prvi tek snivani.


                                                            *

       Neke prirodne sile - ko zna koje i kakve? - dejstvuju u nama povremeno i sa nejednakom
       snagom, ali uvek u istom pravcu, nameću nam uvek iste ili slične stavove i postupke;
       upotrebljavaju nas, i zloupotrebljavaju za uvek iste ciljeve koji nemaju ničeg zajedničkog s
       nama i kojih se mi u sebi stidimo i pred ljudima, dok god možemo, odričemo.


                                                            *


       Gledam primorski predeo pred sobom; pola pod senkom sivih oblaka, a pola suncem
       obasjan, sa dva-tri manja broda koji izgledaju kao zaleđeni u mirnoj površini mora, a plove
       ka otvorenoj pučini. Obale su tamnozelene od šuma, samo su pri dnu, sasvim uz more,
       bele kao da su čipkom opervažene, jer je tu morska so izjela zelenilo i nazire se gola
       kamena okosnica brega. I to je sve.


       Nije teško opisati ovaj predeo, bar ovako površno, ali je teško i nemoguće ma i približno
       kazati nešto o mislima koje se u ovom trenu vezuju za njega.


                                                            *

       Nemojte se žaliti. Svet je uvek podjednako „odvratan“, i da bismo živeli u njemu, potrebna
       je uvek ista doza zanosa, snage i strpljivosti; samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno
       svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv, a kad ostarimo i zanosa
       nestane, snaga izda i strpljivost nas napusti, svet nam izgleda onakav kakav jeste.


                                                            *


       Dve starije žene idu stazom koja vodi od Umetničkog paviljona do one dve crkvice na
       kraju samog Kalemegdana. Jedan slab, postariji čovek, koji se pravi još slabijim i starijim,
       prosi na putu, pruža ruku.

       - Udelite, bog vam pomogao!


       - Mi idemo da se pomolimo svetoj Petki - kaže mlađa od dve žene, tvrdo. I oborena
       pogleda odlučno produžuje put.

                                                            *


       Vilanov, barokni dvorac iz XVIII veka, u blizini Varšave. Obasjano dvorište u kome cvate
                                                                                               84
       magnolija. Na zidu sunčani časovnik, ispod kojeg piše deviza: Ultima time

                                                            *


       Mornar iz Boke Kotorske.

                                                                                                            85
       Mi ne pitamo kakva se zastava vije na krmi, nego kako brod taj plaća i kakav je kogo  na
       njemu.
   253   254   255   256   257   258   259   260   261   262   263