Page 262 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

naporima strpljenja, menjajući položaj, ležiš u postelji sklupčan, bez odbrane, kao čovek
kojeg kamenuju.

U tim časovima vladaju zakoni noći i merila tame pred kojima niko nije nevin ni pravedan,
niko ne može biti čist, miran ni priseban, i ništa nije dobro ni bezopasno. U čoveku se
otvaraju mračne dvorane i pale teskobne ili nedogledne pozornice; na njima nalaze svoj
rasplet i vrhunac drame koje su nekad u našim mislima i slutnjama nagoveštavale svoj
dolazak, ali nisu stigle da se pojave ni ostvare; a javljaju se i nove, nepoznate, o kojima
nismo nikad do sada mislili.

Tek u neko doba noći polazi nam za rukom da smirimo krvotok, pogasimo priviđenja i
ućutkamo naopake misli. Ostane samo toplina postelje, koja nas polako obavija i greje
kao rukavica ruku, i zanosi u san. A ponekad izneveri i to, i mi ne sklopimo oka sve do
jutra, kad se dižemo i, tako izmučeni i umorni, ulazimo pravo u novi dan našeg stvarnog
života. To je najgore.

*

Somnus imago mortis. (San je slika smrti.) Tako je glasila jedna od rečenica-primera u
našem udžbeniku latinskog jezika, u sarajevskoj gimnaziji. Ne znam zašto, ali mi kao
dečaku nikad to nije bilo potpuno jasno. Uostalom, kao ni većina latinskih sentencija iz
udžbenika. Zašto i po čemu je san slika smrti, pitao sam se. Smrt i san stajali su za mene
daleko jedno od drugog. Smrt - nešto crno i potresno, kao udarac ili zemljotres; a san -
nešto mirno i prijatno, sastavni deo našeg života, praćen lepim vizijama ili slatkom
nesvešću.

A sada se kod mene na svoj način potvrđuje tačnost poređenja u onoj latinskoj rečenici.
Kad legnem i počnem da čitam neku knjigu, na primer roman, ja pratim jedno vreme tok
radnje i ponekad se oduševljavam i hteo bih da podvučem neko mesto u tekstu, a
ponekad opet osećam prazninu i dosadu, ali i u jednom i u drugom slučaju počinje, posle
izvesnog vremena, vid da mi se zamara, pažnja da slabi, i oči da se sklapaju. Borim se,
trzam i činim napore da produžim čitanje, ali sve češće mi izmiče nit radnje i same od
sebe nailaze neke druge slike koje nemaju veze sa onim što u knjizi piše i koje sve tonu u
magli sna. Stranice se okreću same. Odupirem se svemoćnoj plimi sna koja preti da
poplavi sve ono što se preda mnom događalo na stranicama knjige, odupirem se, ali sve
slabije, i najposle ispuštam knjigu iz ruke, i sa njom život svih lica iz knjige, kao i moj
rođeni, mirim se sa činjenicom da će sve potonuti u moru zaborava i nesvesti. I činim to
bez mnogo žaljenja, gotovo srećan što mogu da popustim svemoćnom pritisku meke bele
stihije sna. A san je kao smrt.

I - sad mi se čini da bolje shvatam primer iz latinske čitanke moga detinjstva.

*

To je bilo čudovište. Pogrešno začeto i naopako sazdano stvorenje, bar što se njegovog
moralnog lika tiče. Ne dvostruk nego trostruk čovek. Jedan živi i dela i odlučuje u
presudnim trenucima i nedoumicama, drugi izvršava te odluke, treći ocenjuje i prosuđuje
prirodu i posledice onog što je učinjeno; a sve to nosi on u sebi, iza jednog lika i imena,
pod jednom odgovornošću, i na jednoj savesti.

*