Page 261 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 261

jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje, tako da će na kraju sve
       biti, sa celom svojom snagom i smislom, sačuvane u poslednjoj, i onda kad ugasne naše
       oko, zajedno sa svojom iskrom.


                                                            *


       Ljudi na Istoku.

       Oni posredno žive. Zaobilazno napreduju u životu, pri čemu, izgleda, nije važan sam
       napredak koliko način hoda, ono što se u hodu kaže, ili ime koje se daje predelima kroz
       koje se prolazi.


                                                            *


       Govoreči o sebi, čovek se žali.

       Ja ne znam šta sam ja, odakle dolazim ni kuda idem. Nejasno mi je ono što je bilo,
       nerazumljivo ovo što sada biva, i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti.
       Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim, da ostanem pri jednoj misli, ni da se skrasim na
       jednom mestu. Zbog toga ja nikad unapred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko
       pitanje, ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. Nemam uzora pred sobom, ni
       primera u sećanju, ni nagona u krvi, ni ustaljenog pravila u svesti. Nisam toga nikad imao,
       niti to u životu naučio; naprotiv, s godinama se sve teže snalazim, sve manje znam, i što
       god zamislim, kažem ili učinim, ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko
       mene. Ne umem da živim, a zovem se čovek. Između mojih snova i mojih misli i
       postupaka na javi - nikad nije bilo mnogo razlike, a s godinama ona biva sve manja. Sve
       se meša. Bojim se - i to je moja velika muka - da će me nesmisao i sramota preplaviti i
       odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi.

                                                            *


       Čovek u četrdesetim godinama, sa dozom urođene osionosti, sa sadizmom razmaženog
       dečaka bez osnovnog vaspitanja, sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja
       drugih ljudi i tuđih misli, dela i postupaka. To njegovo nipodaštavanje, koje je samo sebi
       svrha, nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. Ne, ono
       klizi, kao svetlost nekog reflektora, preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se
       ćudljivo i bez opravdanja, negde duže negde kraće, unižava, karikira i svlači najniže sve
       ono što u tom trenutku osvetljava. Ali to je jalov i uzaludan trud, jer kad se taj razorni mlaz
       svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao, unakazio i polomio, on nalazi sve
       opet uspravno, čisto i netaknuto. Tada mora da razara i ruši ponovo. I tako večno
       nastavlja svoj prokleti sizifovski posao. Živi od obaranja, a sam ne biva od toga ni za
       dlaku viši.

                                                            *


       Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi, nego kako da se ne budi. To zna mnogi od nas.
       Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. Redovno se dešava da
       se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. Probudi te zaptiven dah, i to obično u vezi
       sa neprijatnim snom. Malo-pomalo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. I tada otpočne
       vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. Ranije si palio svetlost i pokušavao
       da čitaš i tako, možda, svedeš san na oči. Sad to već odavno ne činiš. Sa poslednjim
   256   257   258   259   260   261   262   263   264   265   266