Page 265 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 265
Sa mora dopire radosna i ujednačena melodija dečijeg kupanja i poigrava u ritmu letnje
jare.
*
Nepodnošljivo nam se čini uvek mesto na kome smo, a ne možemo da uvidimo kako je
svako bežanje uzaludno i besmisleno, jer što brže bežimo, to ćemo se pre naći na mestu
od kojeg smo pobegli, a gde god bismo se putem zaustavili, bilo bi isto, ili gore. Samo
uzalud gubimo snagu koju bi trebalo utrošiti u napor da mesto na kome smo učinimo
podnošljivim.
*
Kad sam naišao putem, česma se nije videla od gomile ljudi, konja i stoke oko njenog
kamenog korita koje se prelivalo i vlažilo drum.
Stojeći, dugo i strpljivo po strani, sačekao sam da se gomila napoji i raziđe. Tek kad sam
ostao sam pored česme, moglo se jasno videti i čuti kako se voda izvija tankim ali oštrim
mlazom, kao srebrni bič, i kako, padajući na kameno dno korita, sama sebi peva sve istu
melodiju bez kraja.
Rashladio sam čelo, oči i vrele, nemirne vratne žile, pa tek onda ugasio žeđ kratkim
požudnim gutljajima, a zatim legao na zeleno uzvišeno mesto iznad vodenog mlaza.
Teče, šumi, i peva.
Da, izgubio sam je ludo i nepovratno, kao što se gube zaista dragocene stvari. Gubitak
bez leka i nade. Tek ovde to uviđam. Da, i nju je voda sa sobom odnela; ne rečni vali ni
olujno more, ni mutni potoci pri dnu ovih planina, nego nepresušna česma što teče i peva
srebrnim mlazom, kraj bosanskog druma. Voda, i vreme, i razorna misao. Zauvek.
*
Budeći se iz najstrašnijeg sna, palio je svetlost, a zatim sedeo neko vreme na postelji.
Nije mogao ni hteo da veruje u istinitost takvog sna. Nije smeo da poveruje ni za trenutak
u mogućnost da tako nešto postoji, pa ma samo kao san. Branio se tako što je zamišljao
da je neko drugi to usnio, pa posle njemu, opet u snu, pričao. Tako mu je bilo za nekoliko
trenutaka lakše, kao pod dejstvom kapljica koje donose kratko olakšanje. A zatim bi opet,
kao probuđen bol, probijalo nepodnošljivo saznanje da je on sam sve to u snu video i čuo,
doživeo.
Tada bi obično prihvatao prvu knjigu i čitao, gde bilo, šta bilo. Prizori iz knjige mešali su se
i sukobljavali sa prizorima iz njegovog malopređašnjeg sna, i to talasanje odgovaralo je
ritmu jecanja tek probuđenog bolesnog deteta.
*
Sećanje na jedno putovanje, živo i drugo, ali nejasno i kratko sećanje. Otprilike, kao da je
na prolećnom suncu, iznad druma kojim smo išli i reke koja ga je pratila, dugo plovila
čudesna melodija, laka i jednostavna na izgled, ali neuhvatljiva, i izgubila se tek predveče,
sa suncem toga dana; a zatim s godinama, zaboravljena, izbledela i istančala tako da je
