Page 285 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 285

ili pre hiljadu godina, a bez mogučnosti da ih hvataju i čuju, kao što to danas ja ne mogu
                                                            92
       zbog trenutnog kvara na mom radio-aparatu.

                                                            *


       Lak igra važnu i veliku ulogu u životu ovih ljudi na dalekom severu. On daje
       karakterističan izgled mnogim stvarima kojima se oni služe i, posredno, kazuje mnogo o
       prirodi i navikama ovdašnjeg čoveka.

                                                            *


       Jedan partizan, jednostavan, slabo školovan čovek, priča da na njega u trogodišnjem
       ratovanju ništa nije učinilo takav utisak kao razorena i pusta varošica Kupres.


       - Sve popaljeno. Nema cijele kuće i nigdje živa stvora. Ni mačke. Ali u svim ulicama teku
       netaknute, jake, mnogobrojne česme. U potpunoj tišini, naročito noću, čuje se njihov šum
       kao potmula grmljavina izdaleka. Sablasno.

                                                            *


       „Zaludu su bile proklamacije o jednoj krvi, o jednom jeziku, o jednim običajima, jer je
       vjerski fanatizam zaslepljivao oči bratske, te nijesu mogle dogledati u istinu i zajedničku
       budućnost. Dokle god zajednička prosvjeta i izobraženje naroda raznih sekta ne dođe,
       nikad se neće doći do solidarnosti između jednog naroda, raznih sekta, niske kulture.“

                                                                                               Gavro Vučković


                                                              o hercegovačkom ustanku 1875-76. godine.


                                                            *


       (Policajac Šarić.)

       Psovao je gadno i naročito. To nisu bile one već uobičajene psovke koje naši ljudi
       upotrebljavaju u afektu i nedostatku boljeg i pristojnijeg argumenta, i koje su, ma kako
       ružne, već izgubile oštrinu i konkretan smisao. On je psovao hladno birajući reči, nekako
       sa predumišljajem, kako bi pogodio čoveka u najosetljivije mesto i ukaljao i poslednje što
       je ostalo čisto u njemu. Očigledno, imao je iluziju da psovka dodaje nešto njegovom
       niskom rastu i nejakoj i nesigurnoj snazi.

                                                            *


       Slušajući ga, stalno se pitam kako mu ne dosadi da uvek i u svemu - „ima pravo“. I to
       „stopostotno“! Kako se ne zamori da to neprestano ponavlja, čas samosvesno i osiono,
       čas gnevno, a uvek bez poštovanja i ljubavi ne samo za svog protivnika nego i za svoju
       istinu. Dođe mi ponekad da i njega to zapitam, iako dobro znam da bi njegov odgovor
       mogao biti samo nova potvrda te samosvesti i njegove uzvišenosti nad svim i svačim, nov
       dokaz da je on uvek i u svemu u pravu.


                                                            *
   280   281   282   283   284   285   286   287   288   289   290