Page 50 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 50

*


       Čovek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu, sve i kad to želi; još manje je
       sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju. Što je još gore, on često
       živi, radi ili čak gine za nešto što misli da je istina. A vrhunac njegove tragedije je u tome
       što je u njemu probuđena svest da istina postoji, da je treba tražiti i sa njom stajati i
       padati, a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva.

                                                            *


       Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog
       sopstvenog smisla i značenja, jer postoji samo u odnosu prema reči „nepravda“, kao njen
       opozit i korektiv. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji
       su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Pravda - to nema sadržine, to označava želju i
       potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u svemu,
       vazda, i na svakom mestu.


                                                            *

       Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu
       dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače. (Samo izuzetni događaji mogu to da
       izmene!) I ona će ih isplakati. Povodi mogu biti razni. Ljubav, nesrećna ili čak srećna,
       deca, porodica, roman ili film. Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda. Ako se to
       ipak u nekom slučaju ne desi, onda je to izuzetak od pravila. A ta žena i nije žena nego
       čudovište.


                                                            *

       Najštetniji su i najodvratniji, u isto vreme i najviše za žaljenje, oni ljudi koji ne umeju i ne
       mogu da žive drukčije do lažući i varajući, jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat.


                                                            *


       Pa onda dođe vreme da se to dugo negovano, hranjeno i branjeno, upotrebljavano i
       zloupotrebljavano telo što brže i što lakše skloni sa lica zemlje. To je njegovo vreme, kao
       što je i vreme rođenja i uzrasta bilo njegovo. I tu nema šta da se primeti ili objasni niti
       može išta da se izmeni. Ostaje još samo pitanje šta možeš da kažeš na to ti, „ti“ koji sebe
       zoveš „ja“, koji si se pojavio sa tim telom, rastao sa njim, živeo, uživao i patio. Kolika je
       suma tvoje patnje, i kakvi su tvoji dalji izgledi, ako ih ima.


                                                            *


       Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu
       da nam daju, to je uvek početak nemira i nereda u našem životu, a često i znak bliskog
       pada.

                                                            *


       Mi, to se zna, ne živimo i ne delamo zbog ljudi nego mimo ljudi, često i protiv ljudi, a sve
       za ljude.
   45   46   47   48   49   50   51   52   53   54   55