Page 93 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Velike snage, koje mi volimo da nazivamo „slepim“, dejstvuju u prostorima oko nas,
sudaraju se, lome i gube. One žive i rade u nama, nose nas, vitlaju, uz učešće naše svesti
ili bez nje.

*

Čovek, u stvari, tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko
njega, šta je dobro i pravo a šta nije, da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna
čoveka da čuje sud o svojim postupcima. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj
pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta, naše strasti i
naši interesi smanjuju ili uveličavaju, osvetljavaju ili zamračuju, do bezobličja.

*

Čovek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo.

*

To je bio ćutljiv i uzdržljiv čovek. A kad je govorio, bilo je očigledno da pazi o čemu će
govoriti i šta će kazati. Isto tako kad bi se, posle dužeg oklevanja, rešio da nešto uradi,
činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja, izbegavajući, gde
god se može, sudare i sukobe, tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav
izgled.

Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu. Jer što god bi
rekao, teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna; i što god bi uradio, bilo je jasno
da to nije sve što može ni upravo ono što hoće. Neiskren i dvoličan čovek.

U stvari, on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi. I govorio
je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno, jer nikad nije znao šta sve
može u govoru reći ili pri delanju učiniti. Znao je da sebe ne poznaje, i da svoje reči i
postupke ne ume da predvidi.

*

„Dormire sotto la volta nera...“

Peva jak glas poznatu melodiju. A ja se pitam otkud ovim ljudima, koji smrt neprestano
zamišljaju i nazivaju snom, ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati, i da neće i tamo
patiti od nesanice, ili od ružnih snova.

X-

Ja sam ponekad silazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. I
patio sam - niko ne zna i ne sluti koliko - pre silaženja, u ponoru, i po izlasku iz njega. Ne
znam zašto ni čemu sva ta patnja. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva
objašnjenja?

I sve neka je prosto, samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora.

*