Page 97 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Trebalo bi da mladim ljudima neko kaže, na primer, ovo: Slabljenje fizičkih i duhovnih
moći nije ni izdaleka ono što je najgore i najteže u starosti. Čovek koji je još za mladih
godina navikao da se odriče mnogo čega, umeće da proširi i ustali taj sistem odricanja,
utoliko lakše što mu i priroda sama u tome pomaže. Nego je strahota u tome što sa nama
stari sve oko nas, zemlja i vode i šume i nebo i zvezde i oblaci. Najzanimljiviji prizor i
najlepši predeo ostavljaju nas tada ravnodušnim i ne kazuju nam gotovo ništa. Otprilike,
kao da slušamo kako nam neko priča kako je nekad, negde, bilo nešto lepo, a mi se
trudimo (bolan napor!) da to zamislimo, ali nam nikako ne polazi za rukom. Samo, kao
slepac, možemo da kažemo sebi: „Ovo je, kažu, lepo.“ A što je još gore, ta ravnodušnost,
pomešana sa ironijom i gađenjem, prodire i u naše sećanje, i razara i ono što smo nekad
sa zanosom i željom gledali. To, to je ono glavno i najteže, a ne to što ne možemo
preskakati plotove i prevrtati devojke u seno.

Čovek bi bio beskrajno nesrećan kad bi morao sebi da prizna da sva lepota sveta postoji
samo u sokovima naše mladosti.

*

Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina, trebalo bi uvesti
još nešto. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje, pored poslednje fotografije (ne
starije od šest meseci) tražiti još dve, jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. Tako
bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je.

*

Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe, a
posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo,
upućujući reči drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu
istu reč upućenu nama.

*

Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je, po nečem,
pozvan da se bavi javnim poslovima, da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je
zamršeno, a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama, i ničim
više i ničim drugim. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje, pokrete, ustanove, javne
ljude i skromne neznance. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da
se sve na svetu njega tiče, on niže grešku na grešku i glupost na glupost. Ali, ubeđen i
uporan, on to ne primećuje. Svaki mu je korak pogrešan, jer ide u naopakom pravcu. I na
štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe.

*

Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni, sva područja života pristupačna, a oni prezru i
odbace sve, i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. A ima, naprotiv, takvih koji se
isključivo i grčevito drže ironije, jer moraju, jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala
područja nepristupačna.

*