Page 98 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 98
Svet ne postoji. To što vidimo oko sebe i što nazivamo svetom, to su u stvari naše želje i
nagoni, i tim željama i nagonima podsticane misli, osećanja i postupci. Kad se ugase naše
želje i nagoni, nestane i sveta oko nas. Ostanemo, nažalost mi. Još neko vreme. A to se
vreme ne može ni zvati životom.
*
Ima trenutaka kad su za mene voda i vatra jedno isto. To su ona neuhvatljiva i
nezadržljiva magnovenja kad smo nošeni nama inače nepoznatim snagama, kad naš
pogled ne zadržavaju ova prolazna priviđenja koja nazivamo svetom oko sebe. Tada
potpuno nestane ovog mučnog sveta sa njegovim suprotnostima, i ja vidim jasno i
savršeno osećam jedinstvo svih elemenata koji kruže vasionom. Ništa nema imena, lika,
pravca ni opravdanja. Po svojoj suštini i svom konačnom dejstvu, sve je jedno u ovom
milionitom deliću sekunda koji se zove večnost.
*
O nekim ljudskim osobinama, kao i o nekim društvenim stanjima zna se vrlo malo, i nikad
se neće sve ni znati. Na primer o starenju ili o docvetavanju ženske lepote.
Istina je da se starci često vajkaju i žale i do nepodnošljivih pojedinosti pričaju o svojim
staračkim nedaćama. Pa ipak, postoje neke mučne i ružne pojedinosti koje nijedan starac
neće nikad o sebi priznati, jer ga one suviše unižavaju u tuđim i u sopstvenim očima.
Osim toga, neke stvari, upravo one najteže, ni oni sami ne primećuju ili ih sebi ne
priznaju. Tako, na primer, žena koja stari nikad to ne uviđa potpuno i nikad sebe neće
moći videti onakvom kakva uistini jeste, jer do samrtnog časa ostane u njoj malo nade,
malo sujete, i malo potrebe za ulepšavanjem strašne i nepodnošljive stvarnosti.
Slično je i sa nekim profesionalnim tajnama, na primer kod lekara, sveštenika, i slično.
Nikad se nije desilo da neki njihov odmetnik, ni u najvećem ogorčenju, dokraja oda sve
tajne i zloupotrebe reda ljudi kojem je pripadao. Uvek ostane bar jedan deo nekazan, a to
je onaj deo koji on zbog sebe samog ne može da kaže.
*
Samo mladost ima hrabrosti i snage da voli lepotu, potpuno, iskreno, bezuslovno i
bezobzirno. Samo mladost je toliko „luda“ i - tako velika. Posle, posle je i u tom pogledu
sve više ili manje kompromis, laž i lažna uteha.
*
Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom
svetu. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede
i nesavršenosti. Jer, zagledani u večnost, kao u beskrajni, nedostižni uzorak, mi tkamo
ovaj naš kratki zamršeni život. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i
naša volja i snaga da ga živimo.
*
Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja.
