Page 96 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu, neopravdan i nezaslužen honorar, jer su
od svog izdavača već naplatili ono što im pripada.

*

Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja, koji u jednom blesku
sagledaju poreklo, smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi, prozru je,
izmere, ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja, a posle ispituju
njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. Kod mene je
uvek bilo obrnuto. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao
zagonetka. Teško prodirem u nju, sporo upoznajem njene pojedinosti, varam se u
zaključcima, ispravljam svoje sudove, kolebam se, napuštam ceo taj napor, pa se opet
vraćam njemu. Jednu po jednu savlađujem teškoće koje su povezane među sobom i
zavisne jedna od druge, kao kod ukrštenih reči. Tako to traje, nekad duže, nekad kraće,
ali uvek traje. Dok se jednog dana u meni ne otkrije cela prosta i jasna istina, u jednom
jedinom blesku.

Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom, a kod mene svršava. Naravno, u
povoljnom slučaju.

*

Gledajući neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu,
uvek i u svemu na časnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe
guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će, radeći neprestano tako, morati ostati
u manjini, možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti, časni, nepogrešni
i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje, morao sam doći do čudne pomisli.
Možda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji,
posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto, veći zalogaj, bezbednije
potomstvo; ukratko, jedan način borbe za prevlast, i iskorišćavanje svega oko sebe.

*

Ponekad je svet oko mene beskrajan, savršeno lep a trajan, sav u skladu sa mojim
snagama i mojim željama, ili mojim odsustvom želja. Samo postojanje po sebi znači i
sreću bez prekida.

A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan, mračan tesnac, ne širi od
iglenih ušiju, kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. A znam dobro da proći
ne mogu, ali i da propasti ne smem.

*

Svačem učimo decu u školi, ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog
života. Razumem da je teško govoriti mladosti o tome šta je to mladost, kako bi trebalo da
se proživi, kako brzo prolazi i lako propada. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i
sagleda samu sebe. A to je nemoguće. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o
starenju i starosti, bar u primerima. Iako znam da ni to nije lako. Trebalo bi da mlad čovek
neke stvari bar čuje, bez izgleda da ih zapamti. Jer doći će vreme kad će se možda setiti
toga što mu je nekad rečeno o starosti. To mu neće pomoći, ali će mu od toga možda biti
nešto malo lakše.