Page 94 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Telo čoveka koji spava sam izgleda, u prvoj jutarnjoj svetlosti, pravo i tanko kao sarkofag.
Takav čovek, osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik, liči na sopstveni grob.

Čovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom, zdravim snom ljudi koji se vole,
izgleda posve drukčije. U isto vreme i odvojeni i povezani, oni liče na drvo života,
tajanstveno, razgranato, snažno i dugovečno, pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima.

*

Kad slušam neke žene kako govore i gledam koliko iskustva imaju u stvarima
svagdašnjeg života, učini mi se odjednom da su stare, drevne kao duhovi zemlje i da se
sa svakom reči i svakim novim iskustvom sve više ukopavaju u zemlju, kao krtice. A dok
se govori o stvarima duha, one strpljivo čekaju da taj razgovor prođe, kao nevreme, pa da
nastave svoje kalibansko rovanje po zemlji i ispod nje.

*

Čovekova molitva.

Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja, ne što sam uveren da je Ti čuješ, nego
što znam - i to je jedino što znam pouzdano - da je ja izgovaram.

Ja idem obasjanim putem, zdrav sam, miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje
prolazi - drugi leže sad u bedi, u bolovima, pod torturom nepomičnih sati.

Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče, i ženu i decu koji me čekaju - toliki
žive željni svega, bez ljubavi, bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća, studen i
užas.

Ja imam u duši svetlost koja se, istina, povija i smanjuje, ali nikad ne gasi - hiljade njih
žive u jadnom mraku.

A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga, onda mojoj
blagodarnosti kraja nema. Ond'a će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova
bezgranična zahvalnost. Ja je upućujem Tebi. A ako u prostorima koje mi naseljavamo
našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga
osećanja, onda neka ostane ova moja zahvalnost kao jedini stvaran znak da sam ja živeo
i da si Ti mogao postojati.

*

Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku, u samom biću njegovom,
nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. To se najbolje vidi po deci koja, dok
su još nejaka i nevina, bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih
patnja u docnijem životu. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova
duša i telo: rata, svatova, trgovine, žandara i hajduka. Podražavaju starijima, odgovorićete
mi. Ali, zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih?, pitam ja.

To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom, ako nije i sam po sebi zlo.

*