Page 101 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Sve se u nama buni protiv verovanja u čuda. A s druge strane čovek se pita kakve su to
sile koje uspevaju da jedno ljudsko stvorenje provedu kroz sva bespuća, okuke i strmine
života, a da ga dovedu ponovo do carstva nepostojanja iz kojeg je i krenulo na taj put. I ne
nalazeći odgovor, sklon je da ih, u sebi, nazove čudom.

*

Legenda o mudracu. Svi misle da živi sam, tako je uvek sve čisto i uredno u njegovoj kući,
i niko ne zna da nevidljiva žena dođe svako jutro, podne i veče, pospremi kuću, spremi
ručak, večeru, a on treba samo da uzme i stavi na sto. Posle, sve ostavi tako, a ona dođe
(opet nevidljiva) i sve opere, očisti i vrati na svoje mesto. Uslov je samo jedan: ne sme da
joj vidi lice ni čuje glas. Stoga ona posprema i uređuje sve kad on nije prisutan i nestaje u
trenutku kad se on pojavi. Ponekad joj sagleda skut od haljine, ali odmah obara oči, jer
kad bi je ugledao celu, nestalo bi je onog trena zauvek. Desi se i da čuje tihu melodiju
koju ona pevuši pri radu, ali on odmah pokriva dlanovima uši i beži da ne bi čuo više, jer
bi u tom slučaju iščezla bez traga.

*

Zašto sam kolebljiv u ođlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tuđi interesi ili
tuđ ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reči? Zašto kad takvu reč izričem,
dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti
ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga
suda?

Ne zato što bi moj sud bio pogrešan, nego zato što je moja greška učinjena još pre nego
što sam doneo svoj sud, u trenutku kada sam se, vođen sujetom ili slabošću i obzirima,
upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. Još tu sam ja pogrešio, i od tog trenutka
36
počelo je da me prati osećanje nemirne savesti, kolebanje u svemu i bojazan od svega.

*

Smrt kao grom. Znaš da postoji, čitao si o njoj, često i razmišljao, neodredeno, bez kraja i
zaključka. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju, uvek mudro i mirno kao da sve
znaš o njoj. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočekivano pogodi
nekog koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva, onda tek
vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je smrt, i da si govorio ili pisao napamet,
površno i prazno.

Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reči o
turskim grobljima, a sad vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću.

*

Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe: I'm alone (Ja sam sam).
Ali ja sam i bez devize.

*