Page 363 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

показа се сад као врло паметан, и, што је главно, добар човек.

- Је ли, Јегоре, тешко је кад се не спава?
- Шта да се ради! Такав нам је посао. Код господе је лакше служити, али овде се има више
рачуна.

Сазнао је да Јегор има породицу, три дечака, и кћер шваљу коју је хтео да уда за сарачког
калфу.

Љевин поводом тога случаја рече Јегору своју мисао: да је у браку главна ствар љубав.
Ако имаш љубави, бићеш срећан, јер срећу човек само у себи самом налази.

Јегор је пажљиво слушао, и очевидно потпуно разумео Љевинову мисао; али, за потврду,
он наведе за Љевина неочекивану примедбу: кад је служио код добрих господара, увек је био
задовољан својом господом; и сад је потпуно задовољан својим домаћином, иако је Француз.

»Необично добар човек!« мислио је Љевин.

- А кад си се женио, Јегоре, јеси ли волео своју жену?
- Како да је нисам волео - одговори Јегор.

Љевин виде да се Јегор такође нашао у стању усхићења, и да намерава да каже све своје
интимно осећање.

- Мој живот је такође чудноват. Још од малена... - поче он запламтевши очима, очевидно
заразивши се Љевиновим усхићењем, баш као што се људи заражавају зевањем.

У то време се зачу звонце; Јегор изиђе а Љевин остаде сам. Није могао да мисли о вечери,
мада готово ништа није јео за ручком; а захвалио је на понуђеном чају и вечери код
Свијажског. Није спавао прошле ноћи, али није могао ни сада ни да мисли о сну. У соби је
било хладно, али њега је гушила врућина. Он отвори оба прозорчића и седе на сто према
њима. Иза крова, покривеног снегом, видео се сложено конструисан крст са ланцима, на

торњу, а изнад њега уздигнути троугао сазвежћа Возара са јасном жутом Капелом. Гледао је
час у крст час у звезде; удисао у себе свеж хладан ваздух који је равномерно продирао у собу;
и, као у сну, ишао за сликама и успоменама које су му ницале у уобразиљи. Око четири сата
зачу кораке по ходнику и провири кроз врата. То се из клуба враћао познати му коцкар
Мјаскин. Ишао је мрачан, намрштен, и искашљавао се. »Јадник, несрећник!« помисли Љевин
и сузе му навреше на очи од љубави и жалости према овом човеку. Хтеде да разговара с њим,

да га потеши; али сетивши се да је само кошуља на њему, предомисли се и опет седе код
прозорчића да се купа у хладном ваздуху и да гледа у онај неми, али за њега пун значаја крст
необичног облика, и у јасно жуту звезду која се лагано уздизала. После шест сати залармаше
чистачи паркета, зазвони неко за нешто, и Љевин осети да му је хладно. Затвори прозорчић,
уми се, обуче се и изиђе на улицу.