Page 385 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Слушала сам да жене воле људе због њихових порока - одједном поче Ана - али ја њега
мрзим због његових врлина. Не могу да живим с њим. Разумеј, његов изглед физички утиче
на мене, изван себе сам. Не могу, не могу живети с њим. Шта да радим? Несрећна сам и
била, и мислила сам да човек не може бити несрећнији; али страшно стање које сад осећам,

нисам могла замислити. Верујеш ли ми, иако знам да је добар, изванредан човек, и да ја сва
не вредим један његов нокат, да га ипак мрзим. Мрзим га због његове великодушности. И
мени ништа не остаје до...
Она хтеде рећи смрт, али Степан Аркадијевич не даде јој да доврши.

- Ти си болесна и раздражљива - рече он; - веруј ми, ужасно преувеличаваш. Нема у томе
ничега тако страшног.

И Степан Аркадијевич се осмехну. Нико на месту Степана Аркадијевича, ако би имао
посла са таквим очајањем, не би допустио себи да се осмехне (осмејак би се показао као
грубост); али у његовом осмејку било је тако много доброте, и готово женске нежности, да

његов осмејак не само да није вређао, него је чак ублажавао и умиривао. Његове тихе
умирујуће речи и осмејци имали су ублажавајуће дејство, као зејтин од бадема. Ана је то брзо
осетила.

- Не, Стиво - рече она. - Ја сам пропала, пропала! Горе него пропала! Још нисам пропала,
и не могу рећи да је све свршено; напротив, осећам да све није свршено. Али сам као
затегнута струна која мора прснути. Само, још није свршено... а свршиће се страшно.

- Ништа, ништа, може се струна лагано попустити. Нема положаја из којег се не би могао
наћи излаз.

- Ја сам мислила и мислила. Само је један... Он опет разумеде, по њеном уплашеном
погледу, да је тај излаз, по њеном мишљењу, смрт, и не даде јој да доврши.
- Није тачно - рече он - допусти. Ти не можеш впдети свој положај као ја што га видим.
Допусти ми да отворено кажем своје мишљење. - Он се опет обазриво осмехну својим

бадемским осмејком. - Почећу с почетка: ти си се удала за човека који је двадесет година
старији од тебе; ти си се удала без љубави, или не знајући за љубав. То је, рецимо, била
грешка.

- Ужасна грешка! - рече Ана.
- Али понављам: то је свршен факт. Затим си, рецимо, имала несрећу да заволиш не свога

мужа, него другога човека. То је несрећа, али то је такође свршен факт. И твој муж је то
признао, и опростио. - Он се после сваке реченице заустављао и очекивао њене одговоре, али
она није ништа одговарала. - То је тако. Сад је питање: можеш ли ти наставити свој живот с
мужем? Желиш ли ти то? Жели ли он то?

- Ја ништа, ништа не знам.
- Али сама си казала да не можеш да га трпиш.

- Не, нисам казала. Одричем то. Ја ништа не знам, и ништа не разумем.

- Али допусти...

- Ти то не можеш разумети. Ја осећам да летим стрмоглавце у некакав бездан, али не
треба да се спасавам. И не могу.

- Ништа, ми ћемо нешто подастрети и прихватити те. Ја те разумем; разумем да не можеш