Page 384 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXI

Још Бетси не стиже да изађе из салона, кад је на вратима срете Степан Аркадијевич; он је
долазио од Јелисејева, где тек што беху стигле свеже остриге.

- А! кнегињо! Какав пријатан сусрет! - поче он. - А ја сам био код вас.
- Сусрет за тренутак, јер ја одлазим - рече Бетси смешећи се и навлачећи рукавицу.

- Почекајте, кнегињо, не облачите рукавицу, дајте да вам пољубим ручицу. Низашта не
захваљујем повратку старе моде толико колико за љубљење руку. Кад ћемо се видети?

- Нисте достојни - одговори Бетси смешећи се.

- А не, достојан сам, постао сам најозбиљнији човек. Не само да уређујем своје, него и
туђе породичне ствари - рече са значајним изразом лица.

- Ах, томе се радујем! - одговори Бетси, разумевши одмах да говори о Ани. Вратише се у
салон и стадоше у крај. - Он ће је сахранити - рече Бетси значајним шапатом. - То је
немогућно, немогућно...
- Врло ми је мило што ви тако мислите - рече Степан Аркадијевич клатећи главом, и са

озбиљним и патнички сажаљивим лицем: - зато сам и дошао у Петроград.
- Цео град говори о томе - рече она. - То је немогућан положај. Она вене и вене. Он не

разуме да је Ана једна од оних жена које се не могу шалити са својим осећањима. Једно од
двога: или нека је некуда одведе, нека поступи енергично, или нека јој да развод. Ово ће Ану
просто угушити.

- Да, да... тако је... - уздишући је говорио Облонски. - Ја сам зато и дошао. То јест, управо
не због тога... Постао сам коморник, па треба да захвалим. Али, главно је ипак да се уреди
ово.

- Е, бог нека вам је у помоћи! - рече Бетси.
Испративши кнегињу Бетси до предсобља, пољубивши јој још једанпут руку изнад
рукавице, тамо где бије пулс, и налагавши јој још пуно непристојних бесмислица, тако да

она није знала да ли да се љути или да се смеје - Степан Аркадијевич пође к сестри. Затече
је у сузама.

Без обзира на расположење у којем се налазио, и из којег је бризгало весеље, Степан
Аркадијевич одмах пређе, сасвим природно, у сажаљиви, песничко - узбуђени тон који се
слагао са Аниним расположењем. Он је упита за здравље и како је провела јутро.

- Врло, врло рђаво. И дан, и јутро, и све прошле и будуће дане - рече она.
- Чини ми се да се ти предајеш мрачном расположењу. Треба се пренути, треба животу

погледати право у очи. Ја знам да је тешко, али...