Page 383 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ја не прекоревам...

- Да, ви прекоревате! Боже мој! Зашто нисам умрла! - И она зајеца. - Опрости ми, ја сам
неправична, узбуђена - рече прибравши се. - Али иди...
»Не, ово не може тако остати«, одлучно рече у себи Алексије Александрович изишавши

из женине собе.
Никада му још немогућност његовог положаја у очима света, и мржња његове жене према

њему, и, уопште, моћ оне грубе тајанствене силе која упркос његовом душевном расположењу
руководи његовим животом и захтева извршење своје воље и измену његових односа према
жени - никад му све то није било тако очигледно као сада. Он је јасно видео да цео свет, и
жена његова траже од њега нешто; али шта заправо, то није могао да схвати. Осећао је да се
због тога у души његовој подиже чувство пакости, које руши његов мир и сву његову заслугу
од подвига. Држао је да би за Ану боље било да прекине односе са Вронским; али, ако сви
налазе да је то немогућно, он је готов да поново допусти те односе, само да не срамоти децу,

да их не изгуби, и да не мења свој положај. Ма како рђаво то било, боље је ипак него раскид,
с којим би она дошла у безизлазан и сраман положај, а он би се лишио свега што је волео.
Али, он се осећао немоћан; унапред је знао да су сви против њега, и да му неће допустити да
учини оно што му се сад чини тако природно и добро, него ће га принудити да учини оно што
је рђаво, али што се њима чини да мора да буде.