Page 407 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Да ти није хладно? Бледа си. Чекај, сагни се! - рече Љвова, сестра Китина, и уобливши
своје пуне дивне руке, с осмејком поправи Кити цвеће на глави.

Доли приђе, хтеде нешто да каже, али не могаше да изговори, заплака се и неприродно се
насмеја.

Кити је гледала у све исто онако расејано као и Љевин.
Међутим се и свештенство обуче, и свештеник са ђаконом приђе налоњу који је стајао у

предверју цркве. Свештеник се обрати Љевину рекавши нешто. Љевин не разабра шта је
свештеник рекао.
- Узмите невесту за руку и поведите је - рече девер Љевину.

Љевин задуго није могао да појми шта се од њега захтева. Ваздан су га поправљали и
хтели већ и да га се окану, јер никако није пружао руку коју треба, нити узимао руку коју
треба - док најзад разумеде да треба десном руком, не мењајући положај, узети њену десну

руку. Кад је, напослетку, узео невесту за руку као што треба, свештеник пође неколико корака
пред њима и стаде код налоња. Гомила рођака и познаника, са жагором и шуштањем
шлепова, помакоше се за њима. Неко се саже и поправи невести шлеп. У цркви наста таква
тишина да се чуло капање воска са свећа.

Старчић - свештеник, у камилавци, са сјајним као сребро седим праменовима косе,
раздељене и зачешљане на две стране иза ушију, извади мајушне старачке руке испод тешке
сребрне одежде са златним крстом на леђима, и поче нешто прибирати по налоњу.

Степан Аркадијевич му приђе пажљиво, шапну му нешто, и намигнувши Љевину врати се
опет натраг.

Свештеник запали две цвећем украшене свеће, држаше их са стране у левој руци, тако да
је восак са њих лагано капао, и окрете се лицем младенцима. То је био исти свештеник који
је исповедао Љевина. Он погледа уморним и тужним погледом у младожењу и невесту,
уздахну, и извадивши испод одежде десну руку, благослови њом младожењу, и тако исто, али
са нијансом пажљиве нежности, метну сложене прсте на погнуту главу Китину. Затим им
даде свеће, и узевши кадионицу лагано се удаљи од њих.

»Је ли могућно да је ово истина?« помисли Љевин и обазре се на Кити. Он унеколико
виде озго њен профил, и по једва приметном покрету њених усана и трепавица познаде да је
осетила његов поглед. Она се не окрете, али се високи набрани колир покрену и подиже ка

њеном ружичастом маленом уву. Он виде да се у њеним грудима зауставио уздах, и да задрхта
малена рука у дугачкој рукавици, која је држала свећу.

Све бриге око кошуље, задоцњење, разговор с познаницима, рођацима, њихово
незадовољство, његов смешан положај, све одједном ишчезе, и њега обузе радост и страх.
Леп, крупан протођакон у сребрном стихару, са рашчешљаном кудравом косом, смело
изиђе напред, и дигнувши навикнутим покретом, на два прста, орар, стаде према свештенику.

»Бла - го - сло - ви вла - дико!« лагано, један за другим, разлегаху се свечани звуци.

»Благословен бог наш всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков«, смирено, певајући,
одговори старчић - свештеник, прибирајући и даље нешто по налоњу. И онда, испунивши
целу цркву од прозора до сводова, складно и широко се подиже, појача се, застаде за
тренугак, и ишчезе пун акорд невидљивог хора.