Page 411 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ипак, он не вреди ни за њен прсг. Зар не?

- Не, он се мени јако свиђа. Не зато што је мој будући beau-frère [139] - одговори Љвова. -
И како се лепо држи! А тако је тешко држати се лепо у том положају, не бити смешан. Он
није смешан, није усиљен, види се да је ганут.

- Ви као да сте се надали томе?

- Готово. Она га је увек волела.

- Е, да видимо ко ће од њих први стати на ћилим. Ја сам то саветовала Кити.
- Свеједно - одговори Љвова - све смо ми покорне жене, такво нам је опредељење.

- А ја сам баш нарочито прва стала кад сам се венчавала с Василијем. А ви, Доли?

Доли је стајала поред њих, слушала их, али није одговарала. Била је ганута. Очи су јој
биле пуне суза и не би могла ништа рећи да се не заплаче. Она се радовала због Кити и
Љевина; враћајући се мислима своме венчању, погледала је у задовољког Степана
Аркадијевича; заборави сву садашњост, и сећала се само своје прве невине љубави. Она се

сети не само себе, него и свију познатих јој и блиских жена: сећала их се у оном
јединственом свечаном за њих тренутку кад су све оне, тако као Кити, стајале под венцем, с
љубављу, надом и страхом, у срцу, одричући се прошлости и ступајући у тајанствену
будућност. Међу свима тим младама које су јој долазиле на памет, она се сети и своје миле
Ане, о чијем је разводу ту скоро слушала појединости. И Ана је, исто тако чиста, стајала у
цвећу од поморанџе и велу. А сад? - »Ужасно невероватно« - рече у себи.

Али нису само сестре, пријатељице и рођаке пратиле све појединости свештенодејства;
туђе жене, посматрачице, са великим узбуђењем пратиле су сваки покрет, израз
младожењина и младина лица, и чисто љутећи се нису одговарале, а нису ни слушале речи

равнодушних мушкараца који су правили шаљиве узгредне примедбе.
- Што ли је тако уплакана? Можда се преко воље удаје?

- Зар за таквог ђиду преко воље? Кнез је, шта ли?

- А то јој је сестра, она у белом атласу? Пази, сад ће да се раздере ђакон: »да боитсја
својего мужа«.
- Чудовско свештенство?

- Синодско.

- Питала сам лакеја. Каже да ће одмах да је води на своје имање. Страшно је богат, кажу.
Зато су је и дали.

- Не, леп је то пар.

- Ето, ви сте, Марија Власјевна, говорили да се карналини [140] друкчије носе. Погледај

ону у цомоту, [141] кажу да је посланиковица, како је сва убрана... Овако, па онда тако.

- Како је љупка млада, накићена као овчица! Свеједно шта кажу, ја жалим девојку.
Тако се говорило у гомили посматрачица које су успеле да се пробију у цркву.