Page 408 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Молили су се, као и увек »о свишњем мирје и спасеније, о Синодје, о Государје; молили
су се и о ниње обручајушчихсја рабје божјем Константинје и Јекатеринје«.

»О јеже низпослатисја им љубави совершењеј, мирњеј, и помошчи, Господу
помолимсја«, - као да је цела црква дисала гласом протођакона.

Љевин је слушао речи, и оне су га поражавале. »Како су се досетили да траже помоћи,
баш помоћи? - мислио је он сећајући се свих својих скорашњих сумња и страха. - Шта знам
ја? Шта могу ја у овом страшном послу - мислио је - без помоћи? Помоћ је баш оно што је
мени сад потребно.«

Кад ђакон заврши јектенија, свештеник се обрати младенцима с књигом:
»Боже вјечни, растојашчијесја собравиј в соједињеније - читао је он кротким певајућнм

гласом - и сојуз љубве положивиј им неразрушимиј; благословиј Исаака и Ревекку, и
наследники их твојего објетованија показавиј; сам благослови и раби Твоја сија,
Константина, Јекатерину, настављаја их на всјакоје дјело благоје. Јако милостивиј и
чјеловјекољубец бог јеси, и Тебје славу возсилајем, Отцу и Сину, и Свјатому Духу, ниње и
присно и во вјеки вјеков.« - »Амин«, опет се разлише по ваздуху звуди невидљивог хора.

»Растојашчијесја собравиј в соједињеније, и сојуз љубве положивиј«, - како је дубок
смисао ових речи, и како одговара ономе што осећам у овом тренутку! - мислио је Љевин. -
Да ли осећа она исто што и ја?«

И обазревши се, он срете њен поглед.

По изразу тога погледа он закључи да је она разумела све исто као и он. Али то није било
истина: она готово никако није разумевала речи службе, чак их није ни слушала за време
венчања. Она их није могла ни слушати ни разумети, тако је силно било осећање које јој је
испуњавало душу, и све се више и више појачавало. То осећање била је радост због потпуног
остварења онога што се већ пре месец и по дана остварило у њеној души, и што ју је у току
свих ових шест недеља веселило и мучило. У њеној души, онога дана кад му је у својој

хаљини кестењасте боје, у дворани Арбатског дома, ћутке пришла и предала му се, у њеној
души се тога дана у часа извршио потпун раскид са целим пређашњим животом, и отпочео
сасвим други, нови, потпуно непознати јој живот - у ствари пак настављао се стари.

Тих шест недеља, било је за њу најблаженије и најмучније време. Сав њен живот, све
жеље и наде биле су усредсређене у том још непојмљивом за њу човеку, за кога ју је везивало
некакво још непојмљивије од самог човека, час блиско, час туђе осећање; међутим, она је
настављала да живи под погодбама пређашњег живота. Живећи још старим животом, она се
уједно ужасавала од саме себе, од своје потпуне и неодољиве равнодушности према
прошлости: према стварима, навикама, људима који су је волели и воле, према том

равнодушношћу ожалошћеној матери, према драгоме, раније више од свега на свету
вољеноме, нежноме оцу. Час се ужасавала од те равнодушности, час се радовала ономе што
је доводи до те равнодушности. Она није могла више ништа ни да мисли ни да жели ван
живота са тим човеком; али тога новога живота још не беше, и она чак није могла јасно да га
представи себи. Стајало је само једно, очекивање - страх и радост од новога и непознатога. И

ето, овога часа, и очекивање, и неизвесност, и кајање због одрицања од пређашњег живота -
све ће се свршити, и отпочеће ново. То ново није могло не бити страшно по својој
неизвесности; али страшно или не, оно се већ пре шест недеља извршило у њеној души, а
сада се само освећивало оно што се већ одавно остварило у њеној души.