Page 412 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VI

Кад се обред обручења свршио, црквењак разастре пред налоњом, на средини цркве,
комад ружичасте свилене тканине, хор запева уметнички сложено компонован псалм у којем
су се бас и тенор натпевали, а свештеник, обраћајући се младенцима, показа им прострти
комад ружичасте тканине. Иако су обоје често слушали да ће онај ко буде први стао на
ћилим, бити глава у породици, ни Љевин ни Кити нису могли да се сете тога кад су учинили

оно неколико корака. Нису чули ни гласне препирке и примедбе о томе да је, по мишљењу
једних, он стао први, а по мишљењу других - обоје заједно.
После обичних питања: да ли желе да ступе у брак, да се нису коме другом обећали, и
њихових одговора који су њима самима чудновато звучали, отпоче нова служба. Кити је

слушала речи молитве и желела да разуме њихов смисао, али није могла. Осећање свечаности
и сјајне радости све више је испуњавало њену душу и одузимало јој могућност пажње.

Молили су се: »јеже податисја им цјеломудрију, и плоду чрева на ползу, о јеже
возвеселитисја им видјенијем синов и дшчереј.« Помињало се да је бог створио жену од
ребра Адамова, и »сего ради оставит человјек отца и матер, и приљепитсја к женје, будет два
в плот једину«, и да »тајна сија велика јест«; молили су се да им бог да плодност и
благослов, као Исааку и Ревекки, Јосифу, Мојсију и Сепфори, и да виде децу деце своје. »Све
је ово дивно - мислила је Кити слушајући речи - све ово не може ни бити друкчије«, и
радостан осмејак, који је нехотице прелазио на све који су је гледали, сијао је на њеном

светлом лицу.
- Натакните добро! - зачуше се савети кад им свештеник метну венце, и кад Шчербацки

дрхтавом руком, у рукавици на три дугмета, одиже венац високо изнад њене главе.
- Натакните! - прошапута она смешећи се.

Љевин се обазре према њој и порази га радосно сијање на њеном лицу; и нехотице, то
осећање пређе и на њега. Он поста, као и она, светао и весео.

Било им је пријатно да слушају читање апостолске посланице, и, при последњем стиху,
грмљавину ђаконова гласа коју је публика нестрпљиво очекивала. Пријатно је било пити из
плитке чаше топло вино с водом, а још пријатније кад их свештеник, забацивши одежду и
узевши њихове обе руке у своју, поведе око налоња уз бурне звуке баса који је изводио песму
»Исаије, ликуј«. Шчербацки и Чириков, који су придржавали венце, и заплитали се у младин

шлеп, такође осмејкујући се и радујући се нечему, час изостајаху, час наилажаху на младенце
кад би свештеник застао. Искра радости, која се запали у Кити, пређе, тако је изгледало, на
све присутне у цркви. Љевину се чинило да су и свештеник и ђакон, као и он, били
насмејани.

Кад скиде венце с њихове главе, свештеник прочита последњу молитву и честита