Page 444 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

увијати не знајући шта да каже и да ради.

У првом тренутку Љевин спази израз жудне радозналости у погледу којим је Кити
гледала ову неразумљиву, за њу страшну жену; али то је трајало само један тренутак.
- Шта је с њим? Како му је? - обрати се она мужу, а затим њој.

- Та не може се у ходнику разговарати! - рече Љевин, и јетко се обазре на господина који
је клецавим ногама и тобож својим послом ишао по ходнику у то време.

- Ходите, уђите унутра - рече Кити обраћајући се већ прибраној Марији Николајевној; али
кад спази уплашено лице свога мужа, она рече: - идите, идите, и пошаљите по мене – и врати
се у собу. Љевин пође брату.

Он никако није очекивао оно што је видео и осетио код брата. Надао се да ће наћи оно
стање самообмане које је, како је чуо, тако често код јектичавих, и које га је тако јако
поразило било у време јесенашњег братовљевог доласка. Очекивао је да ће наћи још

одређеније физичке знаке смрти која се приближује, већу слабост, већу мршавост - али ипак
мање-више исти положај. Очекивао је да ће га обузети иста слабост због губитка драгог
брата, и исто осећање страха од смрти који га беху обузели и онда, а сад само у већој мери. И
спремао се за то, а нашао је сасвим друго.

У малој, прљавој соби, упљуваној од мува по измаланим зидовима иза чије се танке
преграде чуо говор; у атмосфери пуној загушљива и нечиста ваздуха, на одмакнутом од зида
кревету лежало је тело покривено јорганом. Једна рука тога тела видела се поврх јоргана; као
грабуље огромна шака те руке беше непојмљиво утврђена за танку и од почетка до средине
равну и дугачку цевку. Глава је лежала постранце на узглављу. Љевин спази ознојену ретку

косу по слепим очима, и затегнуто, готово прозрачно чело.
»Не може бити да је ово страшно тело брат Николај«, помисли Љевин. Али кад приђе
ближе и сагледа лице, више није било сумње. А и мимо страшне промене лица, Љевин је
имао само да погледа у живе очи чији се поглед подиже према брату који је улазио, да опази

споро кретање уста испод слепљених бркова, па да схвати страшну истину: да је то мртво
тело његов живи брат.

Сјајне очи погледаше строго и прекорно брата који је улазио. И тим се погледом одмах
оствари жив однос између живих. Љевин осети прекор у том у њега упереном погледу, и
осети кајање за своју срећу.

Кад га Константин узе за руку, Николај се осмехну. Осмејак беше слаб, једва приметан,
али строг израз очију, без обзира на осмејак, не промени се нимало.

- Ниси се надао да ћеш ме затећи оваквог - с муком проговори он.
- Да... не... - говорио је Љевин, заплићући се у речима. - Како ми се ниси раније јавио, још
у време моје свадбе. Ја сам свуда распитивао за тебе.

Требало је говорити да се не би ћутало; а Љевин није знао шта да говори, тим пре што
брат ништа није одговарао, само је гледао не спуштајући очију, и очевидно се удубљивао у
значај сваке речи. Љевин саопшти брату да је и његова жена дошла с њим. Николај изрази

задовољство, али рече да се боји да је не уплаши својим стањем. Настаде ћутање. Одједном
се Николај покрену и поче нешто говорити. Љевин је по изразу његова лица очекивао нешто
особито значајно и важно, али Николај започе говорити о своме здрављу. Окривљавао је
лекара, жалио што није ту московски чувени доктор, и Љевин разумеде да се он још увек