Page 472 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

осмејком који је увек побеђивао строгог и исправног Василија Лукича.

Серјожа осећаше силну веселост, све му се чињаше срећа, те није могао да са својим
пријатељем вратаром не подели и породичну радост за коју је дознао од братанице грофице
Лидије Ивановне, за време шетње у Летњем парку. Та радост била је за њега особито важна
због њеног спајања са радошћу оног чиновника и његовом личном радошћу на глас о донетим
играчкама. Серјожи се чинило да је данас дан кад сви морају бити радосни и весели.

- Знаш ли да је тата добио Александра Невског?

- Како не бих знао! Већ су долазили да му честитају.
А је ли му мило?

- Како да му није мила царска милост! Значи, заслужан је - рече вратар строго и озбиљно.

Серјожа се замисли, загледа се у њему до најмањих појединости познато лице вратарево,
особито у подбрадак који је висио између седих зализака, и који нико други није видео осим
Серјоже, који никад није друкчије гледао у вратара него оздо.

- А твоја кћи, кад је долазила?

Вратарева кћи била је балерина.
- Како ће да дође кад је радни дан? И она има да учи, И ви имате да учите, господине;
идите сад.

Кад уђе у собу, Серјожа уместо да приседме за лекцију, исприча учитељу своју
прстоставку: да оно што су донели, мора бити машина. - Како ви мислите? - упита он.

Али Василије Лукич мислио је само о томе да треба спремити лекцију из граматике, јер
ће учитељ доћи у два сата.

- Реците ми само, Василије Лукичу - упита Серјожа одједном седећи већ за столом и
држећи књигу у рукама - шта је више од Александра Невског? Знате ли, тата је добио
Александра Невског?

И Василије Лукич одговори да је од Александра Невског већи Владимир.

- А још већи?
- А највећи је Андрија Првозвани.

- А још већи од Андрије?

- Не знам.

- Како, зар и ви не знате? - и наслонивши се на руке, Серјожа се удуби у размишљања.
Његова размишљања беху врло сложена и разнолика. Он размишљаше о томе како ће
његов отац одједном добити и Владимира и Андрију и како ће он због тога данас на часу
бити много бољи, и како ће и он сам, кад буде велики, добити све ордене, и оне што ће тек

измислити као више од Андрије. Тек што измисле орден, а он га заслужи. Измисле још већи,
а он и то заслужи.

У таквим размишљањима време прође, и кад учитељ стиже лекција о временима,
местима и начинима радње није била научена, и учитељ не само да је био незадовољан, него
се и наљутио. Учитељева љутња гану Серјожу. Он је осећао да није крив за то што није
научио лекцију; ма колико да се старао, никако то није могао учинити: док му учитељ
објашњава, он верује и тобож разуме, али чим остане сам, никако да се сети и схвати да је