Page 471 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVI

- Шта је било, Капитоничу? - рече Серјожа, румен и весео, вратив се из шетње уочи свога
рођендана, и нудећи да је свуче своју набрану горњу хаљину, староме вратару, који се са
висине свога раста осмехиваше на малога човека. - је ли долазио данас чиновник? Је ли га
примио тата?

- Примили су га. Чим је секретар изашао, пријавио сам га - весело намигнувши рече
вратар. Молим, ја ћу скинути.

- Серјожа! - рече Словен гувернер и застаде у вратима која су водила у унутрашње собе. -
Скините капут сами.

Али Серјожа, мада је чуо слаби глас гувернеров, не обрати пажњу на њега. Стајао је
држећи се руком за вратарев опасач, и гледао му у лице.
- А шта је било, је ли му тата учинио што треба?

Вратар одобравајући климну главом.

Чиновник, који је већ седам пута долазио да моли за нешто Алексија Александровича,
интересовао је и Серјожу и вратара. Серјожа га затече једанпут у ходнику и чу како тужно
моли вратара да га пријави, говорећи да му је дошло да мре заједно с децом.

Кад и по други пут срете чиновника у ходнику, Серјожа се заинтересова њиме.

- Па је ли се радовао? - питаше он.
- Него шта! Отишао је готово скакућући.

- А јесу ли већ донели штогод? - упита Серјожа, поћутавши.

- Е, господине - машући главом рече вратар шапатом - има нешто од грофице.

Серјожа одмах схвати да то о чему је говорио вратар, мора бити поклон од грофице
Лидије Ивановне за његов рођендан.

- Шта кажеш? Где је?
- Корнеј однео у татину собу. Мора да је нека добра стварчица!

- Колико је велика? Је ли оволика?

- Помања, али фина.
- Књижица?

- Не, ствар. Идите, идите, зове вас Василије Лукич - рече вратар кад чу гувернерове
кораке који су се приближавали, и пажљиво одвајајући ручицу у до половине скинутој
рукавци, која га је држала за опасач, махаше главом према гувернеру.

- Ево ме одмах, Василије Лукичу! - одговори Серјожа с оним веселим и пуним љубави