Page 470 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

да то радите. Зар ја не видим како ви страдате, како је то отворило све ваше ране. Али,
рецимо, ви, као и увек, и сада заборављате себе. Но чему све то може одвести? Новим
патњама за вас, и мукама за дете. Ако је у њој остало још чега човечног, не би требало то да
ради. Не, без двоумљења, ја вам не саветујем да дате дозволу, и ако ми допуштате, ја ћу је о

томе известити.
Алексије Александрович пристаде, и грофица Лидија Ивановна написа следеће писмо на
француском:

»Поштована Госпођо,

Сећање на вас може код вашега сина изазвати питања на која се не може одговорити, сем
да се у детињу душу утисне дух осуде према ономе што за њега треба да буде светиња; према
томе, молим вас да отказ вашега мужа схватите у духу хришћанске љубави. Молим се
Вишњем да буде милостив према вама.

Грофица Лидија.«

Ово писмо постигло је ону прикривену сврху коју је грофица Лидија Ивановна крила и од
саме себе. Оно је до дна душе увредило Ану.

Вративши се од Лидије Ивановне кући, Алексије Александрович није могао тога дана да
се преда својим обичним пословима, нити да нађе душевни мир спасеног човека који верује,
мир који је пређе осећао.

Успомена на жену, која је тако много била крива пред њим, и пред којом је он био прави
светац, како му је искрено говорила грофица Лидија Ивановна, не би требало да га
узнемирује; али он не беше миран: није могао да разуме књигу коју је читао, није могао да
отера тешке успомене о својим односима према Ани, о грешкама које је, како му се сад
чинило, починио према њој. Успомена на то каквим је начином, враћајући се с трка, примио
њено признање неверства особито то што је од ње тражио само спољну пристојност, а њега
није позвао на двобој, мучила га је као кајање. Исто тако мучила га је и успомена на писмо

које јој је написао; па затим његов никоме потребан опроштај, и његове бриге о туђем детету;
све то пекло га је на срцу као стид и кајање.

Исто такво осећање стида и кајања обузе га док је пребирао у глави своју ранију
прошлост с њом; сећао се незгодних речи којима је, после дугог колебања, затражио њену
руку.

»Али по чему сам ја крив?« говорио је у себи. А ово питање изазиваше у њему увек друго
питање, питање да ли друкчије осећају, друкчије воле, да ли се друкчије жене ти други људи,
ти Вронски, Облонски... ти коморници са дебелим листовима. И пред њим се стаде јављати
читав низ тих сочних, снажних људи који не знају за сумњу, и који су и нехотице увек
скретали на себе његову радозналу пажњу. Терао је од себе ове мисли, старао се да увери себе
да он не живи за овај привремени живот, него за вечни живот, и да се у његовој души налази

мир и љубав. Али то што је у свом привременом, ништавном животу учинио, како му се
чинило, неке ништавне грешке, мучило га је тако као да и нема онога вечног спасења у које је
веровао. Ово искушење међутим није дуго трајало; ускоро се у души Алексија
Александровича успоставише опет онај мир и она узвишеност захваљујупи којима је могао
да заборави све чега није хтео да се сећа.