Page 475 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Серјожине очи, које блистаху нежношћу и радошћу, угасише се, и поникоше под очевим
погледом. То је био све исти, одавно познати му тон, којим се отац обраћао њему, и којем је
Серјожа већ умео да се прилагођава. Отац је с њим говорио - Серјожа је тако осећао - као да
се увек обраћа неком уображеном дечку, једноме од онаквих какви се налазе у књигама, али

који нимало не личе на Серјожу. Серјожа се дакле старао да пред оцем увек представља тога
дечка из књига.
- Мислим да ти то разумеш? - рече отац.

- Разумем, тата, - одговори Серјожа претварајући се у оног уображеног дечка.

Час се састојао из учења напамет неколико стихова из Јеванђеља, и понављања почетка
Старог завета. Стихове из Јеванђеља Серјожа је знао прилично, али баш кад их је говорио,
одједном се загледа у кост на очеву челу која се нагло превијала код слепог ока, заплете се у
говору, и свршетак једног стиха пребаци у почетак другог. За Алексија Александровича то је
био очигледан доказ да Серјожа не разуме оно што говори, и то га наљути.

Намршти се, и поче објашњавати оно што је Серјожа већ много пута чуо, и никада није
могао да запамти, јер је сувише јасно схватао - слично ономе да је »одједном« околност за

начин радње. Серјожа је гледао у оца уплашеним погледом и мислио само о једном: да ли ће
га отац терати, или неће, да понови оно што је он казао, као што се то понекад дешавало. Та
мисао тако уплаши Серјожу да већ више ништа није схватао. Отац га није терао да понови,
него пређе на лекцију из Старог завета. Серјожа лепо исприча догађаје, али кад је требало
одговорити на питање: шта су објашњавали неки догађаји, он није умео да одговори, иако је
већ био кажњен за ту лекцију. А о патријарсима пре потопа тако ништа није био у стању да
каже, да се само увијао, рецкао сто, и клатио се на столици. Од тих патријараха знао је само
Еноха, који је жив узет на небо. Раније се и сећао још неких имена, али сад их је сасвим

заборавио, особито стога што је Енох био његово омиљено лице из Старог завета, за чији
одлазак на небо се у његовој глави везивао дуги ток мисли, којем се и сад предаде док је
укоченим погледом зурио у ланац очева сата и у напола закопчано дугме на прснику. У смрт,
о којој су му тако често говорили, Серјожа никако није веровао. Није веровао да људи, које
он воли, могу умрети, а особито није веровао да ће и он сам умрети. То је за њега значило

нешто савршено немогућно и несхватљиво. Говорили су му да сви људи умиру. Питао де о
томе особе којима је веровао, и оне су потврђивале; дадиља је такође потврдила, мада
нерадо. Али ето Енох није умро; значи, не умиру сви. »И зашто да свако не буде исто тако
заслужан пред богом, и зато буде жив узет на небо?« мислио је Серјожа. Рђави, то јест они
које Серјожа не воли, могу умрети; али сви добри могу бити као Енох.

- Дакле, који су патријарси?

- Енох, Енос.
- Па то си већ казао. Не ваља то, Серјожа, не ваља. Ако се не стараш да сазнаш оно што је
хришћанину најпотребније - рече отац устајући - шта те онда може занимати? Нисам

задовољан тобом, и Петар Игњатич (то је био главни педагог) такође није задовољан тобом...
Морам те казнити.

Отац и педагог били су незадовољни Серјожом. И заиста, он се учио врло рђаво. Али се
никако не би могло рећи да је био неспособан дечко. Напротив, био је много способнији од
дечака које је педагог истицао за пример Серјожи. Са очева гледишта, он није хтео да учи оно
чему су га учили. У ствари, он није могао то да учи. Није могао зато што је у његовој души