Page 485 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ја не живим овде, живим са ћерком, дошла сам да честитам, Ана Аркадијевна, мила
госпођо!

Дадиља одједном заплака и поче опет љубити Анину руку.
Са сјајним очима и осмејком, држећи се једном руком за матер а другом за дадиљу,

Серјожа је табао по ћилиму пуначким голим ножицама. Нежност његове драге дадиље према
матери доводила га је у усхићење.

- Мама! она ме често обилази, и кад год дође... - отпоче он, али застаде приметивши да
дадиља нешто шапатом рече матери, и да се на материном лицу појави страх, и нешто налик
на стид, што јој никако није доликовало.
Она му приђе.

- Мило моје! - рече.

Не могаше изрећи збогом, али то рече израз њеног лица, и дете разумеде. - Мили, мили
мој Кућик! - изговори она име којим га је називала кад је био мали - ти ме нећеш заборавити?
Ти... - више није могла говорити.

Колико је речи измишљала после, таквих које му је могла казати! Сад ето није умела, и
није могла ништа да каже. Али Серјожа разумеде све шта је хтела да му рекне. Разумео је да
је она несрећна, и да га воли. Разумео је штавише и оно што је дадиља шапатом говорила.

Чуо је речи: »увек после осам часова«, разумео да се то говорило о оцу, и да се мати не сме
срести с оцем. То је разумео, али једно није могао да разуме: зашто се на њеном лицу
појавише стид и страх?... Она није крива, а боји га се, и стиди се нечега. Хтеде да јој зада
питање које би разјаснило ову сумњу, али не смеде то да учини; видео је како је њој тешко, и
беше му је жао. Ћутке се припи уз њу и рече шапатом:

- Немој још ићи. Он још неће доћи.

Мати га одвоји од себе, да би видела да ли он и мисли оно што говори; и на преплашеном
изразу његова лица прочита: да је не само говорио о оцу, већ као да је питао: шта треба да
мисли о оцу.
- Серјожа, душо моја, - рече она - воли га, он је бољи од мене, ја сам крива пред њим. Кад

порастеш, ти ћеш пресудити.
- Нико није бољи од тебе!... - повика он у очајању кроз сузе, и дохвативши је за рамена

поче је из све снаге привлачити к себи дрхтавим рукама од напрезања.
- Срце моје мало! - проговори Ана, и заплака онако исто немоћно и детињски, као што је
он плакао.

У тај час врата се отворише и Василије Лукич уђе. Испред других врата се зачуше кораци;
дадиља уплашеним шапатом рече: »иде«, и пружи Ани шешир.

Серјожа се спусти на постељу и зајеца покривши лице рукама. Ана одмаче његове руке,
још једанпут пољуби његово мокро лице, и брзим корацима пође. Алексије Александрович
долазио јој је у сусрет. Кад је угледа, он стаде и обори главу.

Иако је малочас говорила да је он бољи од ње, за време брзог погледа који обухвати целу
његову прилику са свима појединостима, њу обузе осећање одвратности и љутње према
њему, и зависти због сина. Хитрим покретом спусти вео, и убрзавши кораке готово истрча из

собе.