Page 483 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Како се облачиш без мене? Како... - Хтеде да почне с њим весео и прост разговор, али не
могаше, и опет се окрете.

- Не перем се хладном водом, тата ми не да. А јеси ли видела Василија Лукича? Он ће сад
доћи. А, села си на моје хаљине!

Серјожа се гласно насмеја. Она погледа у њега и осмехну се.
- Мама, душице, мамице! - повика он падајући јој опет у наручје и грлећи је. Као да је тек

сада, спазивши њен осмејак, јасно разумео шта се догодило. - Ово ти не треба - говорио је,
скидајући јој шешир. И као да је сад гологлаву поново угледа, поче је опет љубити.
- А шта си мислио о мени? Јеси ли мислио да сам умрла?

- Никад нисам у то веровао.

- Ниси веровао, мили мој?
- Ја сам знао, ја сам знао! - понови своју омиљену реченицу, и дохвативши њену руку која

га је миловала по коси, поче притискивати длан на своја уста и љубити га.