Page 482 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

врата и изгуби се иза њих. Ана застаде, очекујући. - Тек што се пробудио - рече вратар
излазећи на иста врата.

Истог тренутка, док је вратар то говорио, Ана чу звук детињег зевања. По самом гласу
зевања она познаде сина и виде га живог пред собом.

- Остави ме, остави, иди! - проговори вратару и замаче за висока врата. Десно од врата
стајао је кревет и на њему је седео дечко у раскопчаној кошуљици; нагнувши се телом,
протежући се, довршавао је зевање. У тренутку кад се усне његове састављаху, оне се
склопише у блажено сањиви осмејак и с тим се осмејком он опет лагано и слатко свали
назад.

- Серјожа! - прошапута она нечујно му прилазећи.

Растављена од сина, и за последње време стално у плими љубави према њему,
замишљала га је као четворогодишњег дечка, каквог га је највише волела. Међутим, он сад
није био ни онакав каквог га је оставила; даље је одмакао од четворогодишњег дечка, више је
израстао, и смршао. Зар такав! Како му је мршаво лице, како му је кратка коса! Како дугачке
руке! Како се променио откако га је оставила! Али то је ипак био он, са његовим обликом

главе, његовим уснама, његовим меким вратићем и широким раменима.
- Серјожа! - понови она над самим ухом детињим.

Он се придиже опет на лакат, климаше буновном главом на обе стране као да нешто
тражи, па отвори очи. Тихо и упитно гледаше неколико секунада у матер, која је непомично
стајала пред њим, затим се одједном блажено осмехну, и затворивши опет сањиве очи свали
се, али не натраг, него на њене руке.

- Серјожа! Мило моје дете! - проговори она гушећи се и грлећи његово мекано и пуначко
тело.

- Мама! - проговори он, крећући се под њеним рукама, да би се разним местима тела
дотакао њених руку.

Смешећи се сањиво, још непрестано са затвореним очима, он пребаци своје пуначке
ручице са постељног зачеља ка њена рамена, навали се на њу, обли је пријатним сањивим
дахом и топлотом којих има само у деце, и поче трљати лицем по њеном врату и раменима.

- Знао сам - рече отварајући очи. - Данас је мој рођендан. Знао сам да ћеш доћи. Одмах ћу
устати.

И говорећи то, опет задрема.
Ана га жудно гледаше: видела је како је порастао и променио се за ово време. Познала је

и није познала његове голе, сад тако велике ноге, које се извукоше испод покривача;
распознала је те мршаве образе, те ошишане кратке коврџице на потиљку у који га је тако
често љубила. Дотицала се свега тога, али није могла говорити; сузе су је гушиле.

- Што плачеш, мама? - рече он расанивши се потпуно. - Мама, што плачеш? - повика
плачним гласом.
- Ја? Нећу више плакати... Плачем од радости. Тако те одавно нисам видела. Нећу, нећу -

рече гутајући сузе и окрећући се. - Хајде, време је да се облачиш - прибравши се додаде она, и
не пуштајући његову руку седе крај његова кревета на столицу на којој је било спремљено
његово одело.