Page 481 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

страсном и законитом нежношћу према сину, да се озлоједи против других, и преста кривити
себе.

»Та хладноћа - то пренемагање! - говорила је у себи. - Имају потребу само да ме вређају и
да муче дете; и ја сад још да им се покоравам! Низашта на свету! Она је гора од мене. Ја бар
не лажем.« И одлучи се да сутра, на сам дан Серјожиног рођења оде право у кућу свога мужа,
да подмити послугу, да их превари, ма по коју цену да види сина, и да сруши гадну обману
којом су окружили несрећно дете.

Сврати у трговину, накупова играчака, и направи план како ће поступити. Отићи ће рано
изјутра у осам часова, кад Алексије Александрович сигурно још не устаје. Имаће у рукама
новац за вратара и лакеја, да је пропусте; не подижући вео, рећи ће им да је дошла од стране

Серјожиног кума да честита рођендан и да остави играчке крај Серјожиног кревета. Није
унапред припремила само оно шта ће рећи сину. Ма колико да је о томе мислила, није могла
ништа да смисли.

Сутрадан, у осам часова изјутра, Ана изиђе из најмљених каруца и зазвони на великом
улазу свога бившег дома.

- Иди види шта хоће. Некаква госпођа - рече Капитонич, и још необучен, у горњем капуту
и каљачама, пошто је провирио кроз прозор и спазио даму умотану у вео, где стоји крај
самих врата. Вратарев помоћник, Ани непознат младић, тек отвори врата а она већ уђе
унутра, и извадивши из муфа банкноту од три рубље ћушну му је журно у руке.

- Серјожа... Сергије Алексијевич - проговори Ана и пође напред.
Погледавши банкноту, вратарев помоћник заустави је код других стаклених врата.

- Кога желите? - упита он.

Она не чу његове речи и ништа не одговори. Приметивши збуњеност непознате даме, сам
Капитонич јој изиђе у сусрет, пропусти је, и упита шта жели.

- Од кнеза Скородумова сам дошла Сергију Алексијевичу проговори она.
- Они још нису устали - пажљиво загледајући рече вратар.

Ана никако није мислила да ће старо и нимало непромењено предсобље ове куће, где је
живела девет година, тако јако утицати на њу. Радосне и тешке успомене подигоше се једна за
другом у њеној души, и она за тренутак заборави зашто је дошла амо.

- Је ли по вољи да причекате? - рече Капитонич скидајући с ње бунду.

И Скинувши бунду Капитонич јој се загледа у лице, познаде је, и ћутке се дубоко
поклони.

- Изволите, превасходство, - рече јој он.
Она хтеде нешто да каже, али је глас издаде; погледа у старца с молбом кривца, и брзим

корацима пође уз степенице. Погнувши се сав напред, и закачињући каљачама за степенице,
Капитонич је журио за њом трудећи се да је престигне.

- Тамо је учитељ, можда је необучен. Идем да јавим.
Ана је и даље ишла уз познате јој степенице не разумевајући шта јој говори старац.

- Овамо, лево изволите. Опростите што је прљаво - задихан од умора рече вратар. -
Допустите, причекајте, превасходство, да погледам - рече он, и обишавши је отвори висока