Page 490 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXII

Кад се Вронски вратио кући, Ана још није била дошла кући. Ускоро после његова одласка,
како му рекоше, дошла је нека дама и оне су заједно отишле некуд. То што је отишла не
рекавши куда, то што досада још није код куће, то што је изјутра већ некуд ишла не казавши
њему ништа - све то, заједно са необично узбуђеним изразом њена лица јутрос, и сећањем на
онај непријатељски тон којим је у присуству Јашвина готово истргла из његових руку

фотографије свога сина - примора Вронског да се замисли. Он одлучи да је преко потребно
да се с њом објасни. И чекаше је у њеном салону. Али се Ана не врати сама, већ доведе своју
тетку, стару девојку, кнегињу Облонску. То је била жена која је јутрос долазила, и с којом је
Ана отишла била да пазари. Ана као да не опажаше забринути и упитни израз лица Вронског,
весело му причаше шта је све накуповала јутрос. Он је видео да се у њој догађа нешто
особито: у сјајним очима, кад би се узгред заустављале на њему, беше напрегнута пажња, а у
говору и покретима она нервозна брзина и грација које су га у прво време њихова зближења

тако очаравале, а сада узбуђивале и плашиле.
Сто је био постављен за четворо. Сви се већ беху спремили да пређу у малу трпезарију,

кад дође Тушкјевич с поруком од кнегиње Бетси. Кнегиња Бетси молила је да је извине што
није дошла да се с њима опрости; била је болесна, али је молила Ану да дође до ње између
шест и по и девет часова. Вронски погледа у Ану при овом одређивању времена које
показиваше да су биле предузете мере да се она ни с ким не сретне, а Ана као да то не
примети.

- Врло ми је жао што не могу бити тамо између шест и по и девет - рече она овлаш
смешећи се.

- Кнегињи ће бити веома жао.
- И мени такође.

- Ви извесно идете да слушате Пати [161] ? - рече Тушкјевич.
- Пати?... Ви ми дајете идеју. Ишла бих, кад бих могла добити ложу.

- Ја бих вам је могао збринути - рече Тушкјевич.

- Била бих вам веома, веома захвална - рече Ана. - Хоћете ли с нама да ручате?

Вронски једва приметно слеже раменима. Он никако није могао да разуме шта то Ана
ради. Зашто је довела ову стару кнегињу, зашто је задржала Тушкјевича на ручку, и, што је
најчудноватије, зашто га је молила за ложу? Зар је могућно било и мислити да се у њеном
положају иде на абонирано вече певачице Пати, где ће бити сав познати јој свет? Он погледа
у њу озбиљним погледом, али му она одговори све истим изазивајућим, ни веселим ни

очајничким погледом, чији значај он није могао да разуме. За ручком је Ана била