Page 480 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 480
XXIX
Једна од намера Аниних, у вези с доласком у Русију, била је да се види са сином. Од дана
кад је кренула из Италије, мисао о том састанку није престајала да је узбуђује. И што се
ближе примицала Петрограду, радост и важност тога састанка изгледаху јој веће и веће. Није
постављала себи питање: како ће остварити тај састанак. Чинило јој се природно и просто:
да види сина, кад буде с њим у истој вароши; али по доласку у Петроград, одједном јој
постаде јасан садашњи њен положај у друштву, и разумеде да ће тешко бити остварити
састанак.
Већ два дана живи у Петрограду. Мисао о сину ни за тренутак је не напушта, али га још
није видела. Да пође право у кућу, где се могла срести с Алексијем Александровичем,
осећала је да на то нема право. Могли би је не пустити, и увредити је. Да пише мужу и улази
у неке односе с њим - било јој је тешко и да помисли на то; могла је бити спокојна само онда
кад не мисли о мужу. Да види сина за време шетње, да дозна кад и куда одлази, то је за њу
мало; толико се спремала за тај састанак, тако је много имала да каже сину, тако је желела да
га загрли и да га љуби. Стара Серјожина дадиља могла би јој помоћи, научити је; али дадиља
није више била у кући Алексија Алексаидровича. У том колебању, и тражењу дадиље,
прођоше два дана.
Сазнавши за блиске односе Алексија Александровича са грофицом Лидијом Ивановном,
Ана се трећег дана одлучи да њој напише писмо, које је стаде великог труда, и у којем
намерно рече да допуштење за састанак са сином мора зависити од великодушности њенога
мужа. Знала је, ако му покажу писмо, он, настављајући своју улогу великодушности, неће је
одбити.
Курир који је однео писмо, донесе јој најсуровији и најмање очекивани одговор: да
одговора нема. Никад се није осећала тако унижена као оног тренутка кад је, позвавши
курира, чула од њега подробно причање о томе како је чекао, и како су му затим рекли:
одговора нема. Ана се осећала понижена и увређена, али је поимала да грофица Лидија
Ивановна, са свога гледишта, има право. Анини јади били су утолико јачи што су били само
њени. Она није могла и није хтела да их дели с Вронским. Знала је, питање о њеном састанку
са сином, иако је син главни разлог њене несреће, било би за Вронског најбезначајнија ствар
на свету. Знала је да он никад не би могао схватити дубину њене патње; знала је да би га
омрзнула због хладног тона с којим би он примио разговор о томе. Тога се бојала највише на
свету, и зато је крила од Вронског све што се тицало сина.
Седела је код куће цео дан и измишљала начин за састанак са сином; и зауставила се на
одлуци да пише мужу. Већ је састављала то писмо, кад јој донеше одговор од Лидије
Ивановне. Грофичино ћутање умирило ју је и победило; али писмо, све што је прочитала
између редова, тако је раздражи, тако јој се изазивачки учини та пакост у поређењу са њеном
