Page 493 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Овим покретом закачи за сто на којем стајаху селтерска вода и боца с коњаком, и умало
га не претури. Маши се да прихвати, испусти га, и јетко га гурну ногом и зазвони.

- Ако хоћеш да служиш код мене - рече собару који уђе - онда не заборављај свој посао.
Ово не сме да буде. Мораш одмах све однети.

Собар, осећајући се недужан, хтеде да се правда, али кад погледа у господина разумеде по
његову лицу да има само да ћути, и хитро се прегнувши, спусти се на ћилим и поче скупљати
и одвајати целе и разбијене чаше и боце.

- То није твој посао, пошљи лакеја да почисти, а ти ми спреми фрак.
Вронски уђе у позориште у осам и по часова. Представа је била у пуном јеку. Стари
разводник скиде бунду с Вронског, и познавши га ослови га »ваша екселенција«, и предложи

му да не узима број него да просто викне Фјодора. У осветљеном коридору не беше никога
осим разводника и двојице лакеја са бундама на рукама који су слушали крај врата. Иза
притворених врата чули су се звуци опрезне оркестарске пратње у стакату, и једног женског
гласа који је разговетно изговарао музикалну фразу. Врата се отворише, пропустише
разводника који шмугну унутра, и фраза, која се већ примицала крају, јасно погоди слух

Вронског. Врата се одмах опет затворише, и Вронски не чу свршетак фразе и каденце, али по
бурном пљескању и одобравању схвати да се каденца свршила. Кад уђе у дворану, сјајно
осветљену лустерима и бронзаним гасним свећњацима, шум и жагор се још настављаху. На
позорници, певачица, сијајући голим раменима и брилијантима, нагињући се и смешећи се,
скупљала је, уз помоћ тенора који ју је држао за руку, букете који су незгодно прелетали
преко рампе; и прилазила је господину са сјајном напомађеном косом који је преко рампе
пружао своје дугачке руке са некаквом ствари; а сва публика, како у партеру тако и у ложама,
комешала се, тежила ближе напред, викала и пљескала. Диригент је са свога узвишеног

места помагао у додавању, и намештао своју белу вратну мараму. Вронски уђе у средину
партера, и зауставивши се поче да се обазире. Данас је мање него икад обраћао пажњу на
познату, обичну околину, на позорницу, на овај жагор, на све ово познато, незанимљиво,
шарено стадо гледалаца у дупке пуном позоришту.

Као и увек, по ложама беху некакве све исте даме, с некаквнм официрима у позадини
ложа; све исте, бог ће их знати, разнобојне жене, и мундири, и реденготи; иста прљава
гомила на галеријама; и у целој тој гомили, у ложама и првим редовима, било је око
четрдесет правих људи и жена. На те оазе обрати Вронски одмах пажњу, и одмах ступи с
њима у везу.

Чин се баш беше свршио, кад је он ушао; не свраћајући у братову ложу, он прође до првога
реда и заустави се крај рампе са Серпуховским, који га, савивши ногу у колену и лупкајући

потпетицом о рампу, угледа издалека и осмејком позва к себи.
Вронски још није видео Ану, нарочито није гледао на ту страну. Али је знао по правцу
погледа где је она. Непријатно се освртао, али је није тражио; очекујући најгоре, тражио је

очима Алексија Александровича. На срећу његову, Алексија Александровича овај пут не беше
у позоришту.

- Како је мало војничког у теби остало! - рече му Серпуховски. - Дипломата, уметник, или
тако нешто.
- Да, чим сам се вратио, обукао сам фрак - одговори Вронски смешећи се и лагано вадећи
бинокл.