Page 496 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ви сте, чини ми се, доцкан дошли и нисте чули најбољу арију - рече Ана Вронском, и,
како му се учинило, подругљиво погледа у њега.

- Ја сам рђав оцењивач - рече он погледавши је строго.
- Као кнез Јашвин - рече она смешећи се - који налази да Пати пева одвећ гласно. Хвала -

рече она узевши маленом руком у дугачкој рукавици програм који јој пружи Вронски, и
одједном, у том тренутку, њено лепо лице задрхта. Она устаде и повуче се у дубину ложе.

Приметивши да је за време идућег чина њена ложа остала празна, Вронски, изазвавши у
позоришту притајеном на звуке каватине, звуке негодовања због шума, изиђе из партера и
одвезе се кући.
Ана је већ била код куће. Кад Вронски уђе, она је била сама, и још имала на себи исту

тоалету у којој је била у позоришту. Седела је у првој наслоњачи поред зида и гледала пред
себе. Погледа Вронског, па опет заузе исти положај.

- Ана! - рече он.
- Ти, ти си крив за све! - узвикну она са сузама очајања и пакости у гласу, устајући.

- Ја сам те молио, преклињао сам те да не идеш, знао сам да ће ти бити непријатно...

- Непријатно! - узвикну она - страшно! Докле год живим, нећу заборавити. Она је казала
да је стидио седети поред мене.

- Речи глупе жене - рече он - али зашто излагати се, изазивати...
- Мрзим то твоје спокојство. Није требало да ме доводиш до тога. Кад би ме ти волео...

- Ана! Нашто ту питање о мојој љубави...

- Јест, кад би ти волео као што ја волим, кад би се ти мучио као ја... - рече она са страхом
погледајући у њега.

Њему је беше жао, па ипак се љутио. Уверавао ју је у своју љубав, јер је видео да је сад
једино то може умирити, и не прекореваше је речима, али ју је у својој души корео.
И та уверавања о љубави, која су се њему чинила тако бљутава да се стидео да их

изговара, она их је упијала у себе, и мало се смирила. Сутрадан после тога они се потпуно
измирише и отпутоваше на село.