Page 5 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

I

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој
начин.

У кући Облонских права је узбуна. Жена је дознала да јој је муж био у интимним
односима са њиховом бившом гувернантом Францускињом, па му је казала да не може
живети с њим под једним кровом. То стање траје ево већ трећи дан, и мучи и њих двоје и све
чланове породице, и сву чељад у кући. Сви чланови породице и чељад осећају да нема

смисла да и даље живе заједно, и да међу људима који се случајно нађу у каквој друмској
механи има више везе него међу њима, члановима породице и укућанима Облонских. Жена
не излази из својих соба, а мужа већ трећи дан нема код куће. Деца тумарају по целој кући
као изгубљена, Енглескиња се завадила с економком и написала цедуљу пријатељици
молећи да јој нађе какво друго место, кувар отишао од куће још јуче о ручку, куварица за
млађе и кочијаш молили су да их исплате.

Трећег дана после свађе, кнез Степан Аркадијевич Облонски - Стива, како су га обично
звали - пробудио се у обично време, то јест у 8 сати ујутру, али не у соби за спавање своје
жене, већ у своме кабинету, на дивану од сактијана. Он окрену своје пуно, изнеговано тело на

опругама дивана, као да хоће још дуго да спава, обгрли с друге стране узглавље и притиште
образ уза њ, али одједном скочи, седе на диван и отвори очи.
»Да, да, како оно беше? - мислио је, сећајући се сна. - Да, како оно беше? Аха! Алабин је
давао ручак у Дармштату; не, није у Дармштату, већ нешто американско. Да, јер тамо је

Дармштат био у Америци. Јесте, Алабин је давао ручак на стакленим столовима, а столови

су певали: il mio tesoro [1] , није il mio tesoro, него нешто лепше; били су и некакви мали
бокалчићи, »бокалчићи-жене««, сећао се он.
Очи Степана Аркадијевича весело засијаше, и он се замисли смешећи се. »Јест, било је
лепо, врло лепо. Било је још много лепих ствари тамо, али се не могу речима исказати, ни

мислима на јави оживети.« И спазивши пругу светлости коју је са стране пропуштала једна
чохана завеса, он весело спусти ноге с дивана, напипа папуче оивичене злаћаним
сактијаном, које му је жена извезла (као поклон о рођендану, лане), и, по старој
деветогодишњој навици, не устајући, пружи руку према месту где му је у соби за спавање био
[2]
окачен халат. И тада се одједном сети како и зашто не спава у соби за спавање своје жене,
већ у кабинету; осмеха му нестаде с лица, чело му се набра.

»Ах, ах, ах! Ах...« зајаука он, сећајући се свега што је било. И опет му изиђоше пред очи
све појединости његове свађе са женом, сва безизлазност његова положаја, и, најмучније од
свега, његова властита кривица. »Јест! она неће, и не може ми опростити. И што је
најстрашније, свему томе ја сам крив - крив сам, али не кривац. У томе и јесте сва

трагедија« - мислио је он. - »Ах, ах, ах!« понављао је очајно сећајући се најтежих утисака из